Indija bliža Mesecu

Uz podrazumevajuće aplauze, međusobne čestitke i nacionalno oduševljenje, Indija je juče u ranu zoru, raketom sopstvene proizvodnje, uspešno lansirala svoj prvi „mesečev brod” („Čandrajan-1”), svemirsku stanicu koja, po planu, treba da uđe u orbitu zemljinog satelita i odande pune dve godine prikuplja naučne podatke.

Ova nacija u usponu time je učvrstila svoj status u klubu svemirskih sila, ali i podigla ulog u svom nadmetanju, pre svega sa azijskim rivalima, Kinom i Japanom, koji su poslednjih godina takođe pokazali da imaju ne baš skromne ambicije u ovoj oblasti koja zahteva kako naprednu tehnologiju, tako i velike budžete, a nadasve znanje i organizaciju. „Čandrajan-1” je koštao 79 miliona dolara, težak je 1,3 tone i nosi 11 instrumenata, od kojih su šest iz SAD, Nemačke, Švedske i Bugarske, dok su pet iz delo eksperata sopstvene agencije za svemirska istraživanja (ISRO).

Indija nije prva azijska zemlja koja se na ovaj način približava Mesecu: pre nje to su učinili Japan (septembar 2007) i Kina (mesec dana potom). Ovi eksperimenti bili su međutim znatno skuplji od indijskog: kineski satelit je koštao 187 miliona dolara, a japanski čak 480 miliona. Ukupni indijski svemirski budžet je inače milijardu dolara – samo deseti deo od onoga kojim raspolaže NASA.

Oko Zemljine orbite već kruži 16 indijskih satelita u službi telekomunikacija, meteoroloških osmatranja, televizije i geoloških merenja. Svemirski centar na jugu zemlje je komercijalizovan: dosad je uspešno „uslužno” lansirao satelite iz Francuske, Belgije, Nemačke, Koreje i Japana, kojima je to bilo isplativije nego korišćenje sopstvenih kosmodroma.

Iako ima i kritičara ovog programa, koji ukazuju da bi Indija trebalo najpre da obezbedi osnovne uslove za pristojan život stotinama miliona svojih siromašnih građana, zagovornici svemirskih istraživanja ističu da ovaj novac nije uludo potrošen. Pored vojne komponente – svaka raketa koja nosi satelit može da isporuči i nuklearnu bojevu glavu, a Indija je nedavno legalizovala svoj status posednika atomskog oružja – ističu se i komercijalni efekti, uz računicu da se na svaku rupiju uloženu u svemirski program vraćaju dve.

U mesečevoj orbiti, u koju treba da stigne 8. novembra, „Čandrajan-1” treba pre svega da trodimenzionalno mapira površinu zemljinog prirodnog satelita. Jedan od instrumenata treba da završi i na njegovoj površini i odande, posle udara, pošalje nešto podataka. Iako se o tome zvanično ne govori, sve češće se nezvanično pominje da bi i Indija i druge za to tehnološki osposobljene nacije mogle na Mesecu da traže i nešto mnogo opipljivije od teoretskih saznanja o vasioni.

Reč je o helijumu-3, izotopu (atomu hemijskog elementa sa različitim brojem neutrona) običnog helijuma, gasa kojim se pune baloni, koji mnogi fizičari vide kao „savršeno” gorivo budućnosti, veoma izdašno, ekološki bezbedno, bez radioaktivnog otpada. Helijum-3 je gorivo za nuklearnu fuziju, koja danas još nije komercijalno izvodljiva, premda naučnici smatraju da bi jednog dana mogla da bude.

Problem sa izotopom helijuma je u tome – što je na Zemlji izuzetno redak. Veruje se da ga nema više od nekoliko tona, dok se procenjuje da ga na Mesecu ima možda i pet miliona tona. Bivši direktor ISRO U. R. Rao smatra da bi helijum-3 sa Meseca čovečanstvo energetski mogao da obezbedi za narednih 8.000 godina.

Mesec kao rudnik ovog goriva pominje se i u programima NASA, dok je Rusija eksploataciju helijuma-3 s Meseca najavila za 2020. godinu. Današnje kalkulacije pominju cenu od četiri milijarde dolara za tonu ovog izotopa, što je svakako važan motiv.

Da li to znači da će i Mesec jednog dana biti podeljen na način kako se poslednjih godina najavljuje podela Arktika, ispod čijeg leda se po svemu sudeći nalaze znatne rezerve nafte i prirodnog gasa? Indijski satelit-robot pokazuje da interesovanje za Zemljinog saputnika iz sfere romantike prelazi u nešto mnogo opipljivije, a drevna azijska poslovica kaže da je na velikom putu uvek najvažniji prvi korak...