Вечити дерби, урбани мит

Пошто ми Срби ни око чега не можемо да се сложимо и то је изгледа неко проклетство, уверен сам да ће они који буду читали овај текст бити сагласни са тим да је вечити дерби мит. Како је ова утакмица добила епитет митологије, дискутабилно је питање. Постоје различита мишљења – да ли је дерби стварно легенда, бајка, предање, сага или урбана измишљена легенда.

Мој став је да је дерби мит. У тој оцени бићу личан јер сам и сам учествовао у стварању тог мита. Док 1980. године није објављења моја прва књига „Дерби”, нико није бројао дербије. Медији су најављивали да се игра вечити дерби, али тек од тада су дерби почели да се броје па смо сада стигли до броја 172.

Од када сам први пут 28. априла 1963. године, као петнаестогодишњак, са другом Ћиром из Милановца дошао на дерби, до данас нисам пропустио ни једну утакмицу ова два клуба. Све дербије гледао сам уживо: 139 првенствених и 28 куп утакмица. Као радио-репортер, преносио сам на Студију Б 42 првенствена и 11 куп сусрета.

Када сам 2019. године објавио четврто издања књиге „Дерби”, био сам сасвим сигуран да је дерби стекао митолошко значење и да та утакмица има вредно национално обележје које треба чувати и неговати.

Крајем прошле године објавио сам нову књигу „Дерби у кафани ’Аутокоманда’”. То је носталгична, романсирана прича о двојици навијача. Један је звездаш, други партизановац.

Овај који навија за Звезду је милицајац у пензији, а партизановац је заставник прве класе у пензији. Више од 30 година они редовно долазе у кафану „Аутокоманда”, која се налази између два комшијска стадиона. Власник кафане је навијач ОФК Београда.

По тој књизи снимљена је и играно-документарна серија, која ће се ускоро приказивати премијерно на Арени, па на Супер стару, а касније и другим телевизијама у Србији и у региону.

Главни ликови су кумови милицајац Раша (Милено Павлов), заставник прве класе Миле (Бода Нинковић) и кафеџија Џони (Бане Зеремски).

Нећу да откривам садржај серије, која има 60 епизода, али ћу рећи да се кумови ни око чега не слажу кад је дерби у питању. Једино за њих није спорно да дерби никада није био намештен. Све остало – титуле, победе, голови, пенали, спорно је и сумњиво.

Пре неколико дана, под утиском пораза на финалу купа „Радивоја Кораћа” наш најбољи и најтрофејнији тренер Жељко Обрадовић на прозивке Звездиних навијача који су тврдили и скандирали да је Партизан „државни пројекат”, одговорио да је Звезда „државни пројекат” и да Партизан нема равноправне услове да се такмичи са вечитим ривалом.

Брзо се огласио и председник државе Александар Вучић који је аргументовано демантовао Обрадовићеве тврдње, истичући да у Европи не постоје клубови који имају већу помоћ државе од Звезде и Партизана.

Он је још казао да клубови не добијају новац само директно од државе већ и од „Телекома”, НИС-а, преко града, јер је држава тражила да буду помогнути. По три пута нижој цени добијају Арену, па им држава излази у сусрет око пореза, а имају низ других привилегија.

Медији у власништву „Јунајтед групе” и опозиција одмах су стали на страну аполитичног тренера Партизана, коме таква подршка није потребна, јер је он просто обожаван од стране партизанових навијача, који су у мечу са Ефесом показали колико га воле и шта он значи за армију партизанових симпатизера. Ови медији сматрају да Србија има много важнија посла од грађења стадиона и финансирања Партизана и Звезде. У тим изјавама доминира апсолутна неистина да се деца у Србији лече СМС порукама, да је доста трошења „наших” пара и те „наше” паре не треба бацати на градњу неких стадиона који никоме нису потребни. Додуше, опозиција не говори о „нашим” парама које су и раније постојале. Не кажу како су оне потрошене и да ли због тога Борча у 21. веку нема канализацију. Они се здушно и декларативно залажу за Европу, али им смета што Вучић хоће да држава гради национални стадион као онај у Мадриду.

Још ако се неко усуди да спомене Н1 или Нову С у негативном контексту, због тога што годинама поткрадају буџет избегавајући плаћање обавеза према држави, то је онда напад на слободне и независне медије и враћање у деведесете.

Занимљиво је да је „Телеком Србија” често на мети тих медија јер троши „наше” паре на спонзорисање клубова, али се никад нису запитали како то да годинама доскоро највећи оператор у Србији СББ до сада није издвојио динар за српске клубове и репрезентације.

У овој носталгичној ТВ серији Раша и Миле се жестоко расправљају коме држава више помаже – Звезди или Партизану?

У јеку најжешће свађе, офковац Џони, их подсећа које су фудбалере и једни и други отели од ОФК Београда, моли их да само они не причају о поштењу и пита их:

Џони: „Је л знате вас двојица зашто ваше клубове зову близанци?”

Миле: „Како близанци? Близанци су слични?”

Џони: „Па и ви сте.”

Раша: „Звезда и Партизан су слични? Џони, ја сам мислио да си ти један озбиљан човек. Какве везе имамо једни са другима?”

Миле: „Никакве.”

Џони: „Немате, немате. Осим што вас је иста мајка родила. И родила и одгајила. А слични сте чак и у оном у чему мислите да се највише разликујете. И један и други кукате да та „мама” више воли оног другог.”

Раша и Миле се погледају – није им јасно о чему Џони прича.

Раша: „А како се зове та наша заједничка мама?”

Џони: „Држава.”

У више наврата до сада сам писао и истицао да српски спортисти никада нису имали боље услове. Граде се нове хале, спортски центри, стадиони, обнављају се запуштене хале и дечја игралишта, освајачима медаља се исплаћују заслужене награде, спортисти-пензионери примају редовно националне пензије…

Ако хоћемо у Европу, да се меримо са Европом, желимо да гледамо наше клубове у европским такмичењима, да будемо домаћини великим спортским догађајима, онда морамо да имамо и адекватну спортску инфраструктуру. Ко то не разуме, или је малициозан или га је време одавно прегазило.

Кумови Миле и Раша се не слажу ко је бољи и ко има већу помоћ државе и никад се око тога неће сагласити, али се слажу да би без дербија живот био празан и да дерби никад није био намештен. Александар Вучић и Жељко Обрадовић нису кумови, навијају за различите клубове, можда и не деле исте политичке ставове, али сам сигуран да су сагласни и да обојица, и сви ми, имамо само једну државу и да треба да је подједнако волимо, чувамо и радујемо се сваком нашем успеху, посебно на међународној сцени.

Султан Сулејман, који је живео у 15. веку, рекао је „Не дај боже да се Срби сложе.” Ни шест векова касније бог нас још није погледао. Да ли је, коначно, дошло време да се Срби сложе?

Новинар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa