Будимо каваљери

Моји пријатељи, руски пар из Буенос Ајреса, увек су звали за 8. март и то прилично рано ујутру, да честитају Дан жена мојој супрузи. Понекад би нас чак тргнули из јутарњег дремежа, али никад нису пропустили прилику да јој се јаве са најбољим жељама. Касније током дана стизао би јој од њих и букет цвећа. У аргентинском, као и у друштвима многих других земаља, Дан жена је одувек делио мушку популацију на оне који су га подржавали и оне који су га оспоравали. У Русији то је био и остао велики и значајан празник; пропустити га и данас је знак мушког неваспитања. Вероватно је тај обичај настао из политичких разлога, али је одавно у тој многољудној земљи прерастао у део бонтона. У многим другим, 8. март увек покреће причу о родној равноправности: Клара Цеткин, демонстрације хиљаду триста жена за право гласа и равноправнијих радних односа са мушкарцима, дакле, све оно што одавно знамо и на папиру поштујемо. Глас скептика је, такође, увек присутан: изем ти ја ту равноправност од једног дана! Жене поштујемо или не, шта ће им празник?

Кад смо код равноправности, признајем да би и мени било драже да сем Дана жена постоји и Дан мушкараца – не бих се противио да уместо букета ружа добијем од своје жене, рецимо за Први април, Дан наивних, који би врло прикладно могао да постане и дан мушкараца, флашу питког малбека, али и без тог вида равноправности, сматрам да жене заслужују свој празник и то не из политичких, ни историјских разлога, већ из естетских и емотивних. Хоћу рећи, политички и историјски разлози су валидни и њима нема шта да се ни дода ни одузме, али за мене има ту и нешто више и нешто лепше.

Дозлогрдило ми је да слушам љуте десничаре који тврде да је 8. март комунистички празник. Као што ми је дозлогрдило да слушам левичаре и тврдокорне феминисткиње којима је важнија једнодневна парада политичке коректности него тиха, рововска борба за равноправне плате жена и мушкараца. Уочи сваког 8. марта, питам се ја шта ћемо са каваљерством. Све више ми недостаје. Могу мислити тек колико недостаје женама – чак и оним бркатим. Где се денула она прагматичношћу потиснута лепа одлика финих мушкараца који малом пажњом поручују женама, макар само тог дана, да без њих свет не може и да су оне оно најбоље што је човечанство нама мушкићима дало у аманет? Укључујући и вештице, шалтеруше и спонзоруше.

Ужасно је побркати одсуство каваљерства са политички коректним „равноправним” понашањем. Покажите ви мени жену која у име борбе за равноправност и „оснажење” женског рода – данас тако присутна кованица – women empowerment – више воли да је њене мушке колеге третирају као камионџију дугопругаша уместо као свилени шал! Не допада ми се да гледам акционе филмове у којима крхке лепотице пребијају мишићаве снагаторе како би нови Холивуд уверио глобално гледалиште да су жене подједнако јаке као мушкарци, па и јаче од њих, јер је увек добро мало претерати. Зар је ико икад посумњао у равноправност Лорин Бекол и Хемфрија Богарта или Одри Хепберн и Џорџа Пепарда у Доручку код Тифанија?

На Дан жена убеђен сам више него раније да жене – равноправне, отресите, оснажене – ипак треба да остану жене, а не да улазе у ринг са мушкарцима. Плашим се да разумем како се, рецимо, данас у напредној новој Енглеској политички коректни мушкарац удвара оснаженој жени, а да не заврши у затвору – ако је дохвати за руку, ако јој без претходног питања сипа вино у чашу, ако јој удели комплимент, ако не дај боже, плати цео кафански рачун за двоје, а не подели га са њом; речју, ако се понаша каваљерски.

Лепо је дати један цвет или читав букет женском бићу само зато што је то што јесте. Без другог повода. Зар бити жена која својим погледом на свет допуњава наш мушки доживљај васионе није довољан разлог да им уручимо букет, као олимпијску медаљу, да се за ту прилику истуширамо, лепо обучемо, па чак – дај боже! – и намиришемо како бисмо естетски и олфатички употпунили ту једнодневну малу пажњу?

Својевремено сам имао паметну, ефикасну, способну, вредну секретарицу којој лепота није била најјача страна. Да је њен професионални развој није одвео од мене, никад је не бих пустио да оде, али сам, упркос томе, имао неко сублиминално осећање да јој не указујем довољно пажње – барем не на начин на који набилдовани мушкарци то раде напућеним секретарицама у карикатурама Десе Глишић – и стрепео да на мене ипак негативно утиче њен општи изглед. Покушавао сам то да надокнадим сваког 8. марта и данас верујем да њој, паметној и проницљивој, каква је била, то свакако мора да је било сумњиво. Уз цвеће бих обавезно на њеном радном столу остављао и парфем, улазнице за позоришну представу или концерт, неку гастрономску ретку посластицу. Осталим женама из моје непосредне околине, по конвенционални цветак, сопственој бољој половини – како кад. Наше кућно разумевање ипак је ишло даље од 8. марта.

Још једном понављам: будимо каваљери, макар један дан – можда ће нам прећи у навику.

*Писац и новинар