Budimo kavaljeri

Moji prijatelji, ruski par iz Buenos Ajresa, uvek su zvali za 8. mart i to prilično rano ujutru, da čestitaju Dan žena mojoj supruzi. Ponekad bi nas čak trgnuli iz jutarnjeg dremeža, ali nikad nisu propustili priliku da joj se jave sa najboljim željama. Kasnije tokom dana stizao bi joj od njih i buket cveća. U argentinskom, kao i u društvima mnogih drugih zemalja, Dan žena je oduvek delio mušku populaciju na one koji su ga podržavali i one koji su ga osporavali. U Rusiji to je bio i ostao veliki i značajan praznik; propustiti ga i danas je znak muškog nevaspitanja. Verovatno je taj običaj nastao iz političkih razloga, ali je odavno u toj mnogoljudnoj zemlji prerastao u deo bontona. U mnogim drugim, 8. mart uvek pokreće priču o rodnoj ravnopravnosti: Klara Cetkin, demonstracije hiljadu trista žena za pravo glasa i ravnopravnijih radnih odnosa sa muškarcima, dakle, sve ono što odavno znamo i na papiru poštujemo. Glas skeptika je, takođe, uvek prisutan: izem ti ja tu ravnopravnost od jednog dana! Žene poštujemo ili ne, šta će im praznik?

Kad smo kod ravnopravnosti, priznajem da bi i meni bilo draže da sem Dana žena postoji i Dan muškaraca – ne bih se protivio da umesto buketa ruža dobijem od svoje žene, recimo za Prvi april, Dan naivnih, koji bi vrlo prikladno mogao da postane i dan muškaraca, flašu pitkog malbeka, ali i bez tog vida ravnopravnosti, smatram da žene zaslužuju svoj praznik i to ne iz političkih, ni istorijskih razloga, već iz estetskih i emotivnih. Hoću reći, politički i istorijski razlozi su validni i njima nema šta da se ni doda ni oduzme, ali za mene ima tu i nešto više i nešto lepše.

Dozlogrdilo mi je da slušam ljute desničare koji tvrde da je 8. mart komunistički praznik. Kao što mi je dozlogrdilo da slušam levičare i tvrdokorne feministkinje kojima je važnija jednodnevna parada političke korektnosti nego tiha, rovovska borba za ravnopravne plate žena i muškaraca. Uoči svakog 8. marta, pitam se ja šta ćemo sa kavaljerstvom. Sve više mi nedostaje. Mogu misliti tek koliko nedostaje ženama – čak i onim brkatim. Gde se denula ona pragmatičnošću potisnuta lepa odlika finih muškaraca koji malom pažnjom poručuju ženama, makar samo tog dana, da bez njih svet ne može i da su one ono najbolje što je čovečanstvo nama muškićima dalo u amanet? Uključujući i veštice, šalteruše i sponzoruše.

Užasno je pobrkati odsustvo kavaljerstva sa politički korektnim „ravnopravnim” ponašanjem. Pokažite vi meni ženu koja u ime borbe za ravnopravnost i „osnaženje” ženskog roda – danas tako prisutna kovanica – women empowerment – više voli da je njene muške kolege tretiraju kao kamiondžiju dugoprugaša umesto kao svileni šal! Ne dopada mi se da gledam akcione filmove u kojima krhke lepotice prebijaju mišićave snagatore kako bi novi Holivud uverio globalno gledalište da su žene podjednako jake kao muškarci, pa i jače od njih, jer je uvek dobro malo preterati. Zar je iko ikad posumnjao u ravnopravnost Lorin Bekol i Hemfrija Bogarta ili Odri Hepbern i Džordža Peparda u Doručku kod Tifanija?

Na Dan žena ubeđen sam više nego ranije da žene – ravnopravne, otresite, osnažene – ipak treba da ostanu žene, a ne da ulaze u ring sa muškarcima. Plašim se da razumem kako se, recimo, danas u naprednoj novoj Engleskoj politički korektni muškarac udvara osnaženoj ženi, a da ne završi u zatvoru – ako je dohvati za ruku, ako joj bez prethodnog pitanja sipa vino u čašu, ako joj udeli kompliment, ako ne daj bože, plati ceo kafanski račun za dvoje, a ne podeli ga sa njom; rečju, ako se ponaša kavaljerski.

Lepo je dati jedan cvet ili čitav buket ženskom biću samo zato što je to što jeste. Bez drugog povoda. Zar biti žena koja svojim pogledom na svet dopunjava naš muški doživljaj vasione nije dovoljan razlog da im uručimo buket, kao olimpijsku medalju, da se za tu priliku istuširamo, lepo obučemo, pa čak – daj bože! – i namirišemo kako bismo estetski i olfatički upotpunili tu jednodnevnu malu pažnju?

Svojevremeno sam imao pametnu, efikasnu, sposobnu, vrednu sekretaricu kojoj lepota nije bila najjača strana. Da je njen profesionalni razvoj nije odveo od mene, nikad je ne bih pustio da ode, ali sam, uprkos tome, imao neko subliminalno osećanje da joj ne ukazujem dovoljno pažnje – barem ne na način na koji nabildovani muškarci to rade napućenim sekretaricama u karikaturama Dese Glišić – i strepeo da na mene ipak negativno utiče njen opšti izgled. Pokušavao sam to da nadoknadim svakog 8. marta i danas verujem da njoj, pametnoj i pronicljivoj, kakva je bila, to svakako mora da je bilo sumnjivo. Uz cveće bih obavezno na njenom radnom stolu ostavljao i parfem, ulaznice za pozorišnu predstavu ili koncert, neku gastronomsku retku poslasticu. Ostalim ženama iz moje neposredne okoline, po konvencionalni cvetak, sopstvenoj boljoj polovini – kako kad. Naše kućno razumevanje ipak je išlo dalje od 8. marta.

Još jednom ponavljam: budimo kavaljeri, makar jedan dan – možda će nam preći u naviku.

*Pisac i novinar