Мелеми од љубави

Црнохуморна комедија само је оквир за деликатни развој неочекиване љубавне романсе у хрватско-српском филму „Није крај” Винка Брешана, с којим се овај хрватски аутор успешно враћа својој омиљеној жанровској преференцији.

После оде публике и критике изврсно примљених комичних филмова „Како је почео рат на мом отоку” и „Маршал”, као и узбудљиве ратне драме „Свједоци”, редитељски елоквентни Брешан упустио се у екранизацију два драмска текста плодног хрватског писца Мате Матишића, створивши јединствену, упечатљиву причу (Матишић, Брешан и Фрањо Мугош потписују је као сценаристи). У њеном фокусу је необична љубавна драма између ветерана домовинског ратаМартина (виспрено дозиран Иван Херцег) и српске порноглумице Десе (изврсна Нада Шаргин) чија се трагична судбина расплиће током филма у којем и сам наслов наговештава да заиста није крај – ни хрватско-српских рана, ни сарадње, ни љубави, али ни могућности да се заједничким копродукцијским подухватима (загребачки „Интер филм” и београдски „Ванс”) рађају и заједничка филмска дела. А ово је један од светлих примера смисленог и успешног заједничког филмског делања.

Прича о рату и миру, и последицама сукоба на овим нашим просторима, у новом Брешановом филму испричана је из визуре Ђуре, ромског музиканта (врсни комичар Предраг Вушовић Пређо), који је због своје рекордне обдарености у за мушкарце најважнијем пределу тела и сам порно звезда, што је чињеница из живота коју крије од жене. Из његовог угла, дакле обешењачког, помало наивног, у сваком случају неутралног, и кроз обланде од хумора, гледалац прати Мартина опседнутог Десом, постепено сазнаје зашто је он тражи по Београду и откупљује од „кастинг директора” а заправо макроа (пикантна улога Воје Брајовића).

Из таквог угла лакше је прогутати и ону горку пилулу коју Брешан нуди. А то је чињеница да се Мартин у Десу заљубио током рата, гледајући је даноноћно кроз нишан снајпера, вребајући тренутак да убије њеног мужа, „четничког војводу” у малом хрватском граду.

Вешто мешајући сцене еротике и секса, ратног и поратног насиља, чистог хумора али и сатире, Брешан нуди узбудљив и у сваком погледу поштен филм, на ивици политичког трилера и љубавне комедије. Као самосвестан аутор, он истрајно проговара о хрватско-српском рату и миру, уз онај фини самоироничан отклон који гледалац са лакоћом, али и великим поштовањем, прихвата. Он нуди излаз, оптимизам, веру да се љубав може родити чак и из ратног згаришта.

Филм „Није крај” био би готово савршен да није повремених искорака из ритма (негде при средини долази до видног успоравања), али то је мана која више служи критичару као доказ да је са пажњом гледао филм, него што се може сврстати у домен озбиљнијих примедби. Врлине су те које га красе. Међу њима и антологијски перформанс Наде Шаргин у немој сцени ужасне трагедије и бола, камера Фрања Мугоша, сценографија коју потписује Марио Ивезић...

Филм је већ на редовном репертоару и била би штета пропустити га.