Свако има свој океан

У периоду уметничког школовања и сазревања Здравко Јоксимовић (1960) готово је синхроно стицао различита искуства која су утицала на формирање ауторових изузетних језичких и медијских вештина, као и стварачку виталност у којој једина препрека могу да буду физичке границе материјала. Студирање вајарства у класи професора Николе Јанковића утемељило је базичне, традиционалне вредности професије у формули: скулпторски проблеми базирају се на изражајним средствима: волумену, површини, ритму, композицији…

Али и додатна искуства Јоксимовић је стекао као један од протагониста нове београдске скулптуре у амбијенту Студентског културног центра; прихватио је другачији дискурс језичких модела који су постали део његовог стваралачког креда. Јоксимовићева интензивна професионална и излагачка активност од краја осамдесетих прошлог века до данас представља разуђене сегменте али и снажан истраживачки дух који  различитим ликовним средствима и материјалима испитује естетска својства уметности –  у експресивном цртежу, уметности портрета, асамблажа, виду перформанса, примени редефинисаних предмета, инсталацији/амбијенту.

Један од новијих Јоксимовићевих стваралачких изазова представља изложба „Омаж Бори Иљовском”, уједно и повод да овај вајар обележи своју  50. самосталну изложбу. Зашто Иљовски? Иљовски је један од најаутентичнијих и најбољих протагониста уметности модернизма код нас, у естетици сликаног поља достигао је  ниво аутономног ликовног знака. Свакако, геометријска апстракција Иљовског је инспиративна, а Јоксимовић познаје и поштује стваралаштво старијег колеге и свог савременика. Очито, креативни дијалог са особеном стваралачком идејом Сликара, Вајар третира као полазиште за своју децентну скулпторску форму која се као објекат поставља на зид.

Концентрисан на рукописну ортографију Иљовског засновану на форми шаре, pattern-a и бескрајном лавиринту линијских токова, попут еха мелодије џеза, Јоксимовић преводи визуелни лавиринт Иљовског у једну репетитивну калиграфску структуру. Материјали су: платно, бакар, алуминијум, дрво, графит, кожа, гума, акрилик, а радови су настајали током протеклих година. Техника реализације је од мануелног до механичког поступка; уз боју, таласасте линије цртежа остварују визуелни дијалог чија је племенитост сачувана и поступком ласерског урезивања. И наслови радова су наративно-поетични, а један од њих је „Свако има свој океан”.

Ослојавања, бојења, различите врсте материјала, композициони поступци стварања цртачког тока, а објекти слободних ивица део су успешног Јоксимовићевог дијалога са кодификованим језичким моделом Боре Иљовског. Очито, од стваралачког импулса изворне идеје до коначне реализације Здравко Јоксимовић је створио нову визуелну целину која својом трећом димензијом сублимира два ауторска концепта убедљиве рецепције.

Симптоматично, у Галерији Николе Коке Јанковића у Крагујевцу, прошле јесени је отворена  изложба портрета „Омаж Николи Коки Јанковићу” аутора Здравка Јоксимовића. Данас је Јоксимовић редовни професор на Факултету ликовних уметности у Београду, и ови његови омажи великом учитељу, уметнику и великом сликару свакако су део културне и грађанске мисије, али и узор уметничког активизма.