Рат у Га­зи ме­ња Евро­пља­не

Рат у Га­зи ула­зи у пе­ти ме­сец са сла­бим из­гле­ди­ма да ће се бру­тал­на бом­бар­до­ва­ња за­у­ста­ви­ти и пат­ње два ми­ли­о­на Па­ле­сти­на­ца пре­ки­ну­ти, али има зна­ко­ва да Евро­пља­ни ко­ри­гу­ју свој став пре­ма Изра­е­лу. Пр­ви сиг­нал да би не­што ко­нач­но по­че­ло да се ме­ња са­др­жан је у до­ку­мен­ту ко­ји је про­шао ре­ла­тив­но нео­па­же­но. Реч је о нон пеј­пе­ру о изра­ел­ско-па­ле­стин­ском су­ко­бу, ко­ји је Слу­жба са спољ­не по­сло­ве ЕУ (ЕЕАС) по­де­ли­ла зе­мља­ма чла­ни­ца­ма и ко­ји слу­жи као основ за де­ба­ту уну­тар европ­ских ин­сти­ту­ци­ја.

До­ку­мент пред­ла­же кон­крет­не по­ли­тич­ке ко­ра­ке ка­ко би се об­но­вио бли­ско­и­сточ­ни ми­ров­ни про­цес за­мр­знут већ чи­та­ву де­це­ни­ју. Циљ ни­је ана­ли­за Ха­ма­со­вог на­па­да 7. ок­то­бра ни изра­ел­ског уз­врат­ног уда­ра, већ раз­ма­тра­ње су­шти­не кон­флик­та ко­ји вра­ћа у вре­ме­на изра­ел­ске оку­па­ци­је па­ле­стин­ске зе­мље по­сле јун­ског ра­та 1967.

Кра­јем ја­ну­а­ра, 26 од 27 чла­ни­ца ЕУ – Ма­ђар­ска је оста­ла уса­мље­на – зах­те­ва­ло је ху­ма­ни­тар­но при­мир­је у Га­зи и тра­жи­ло да Изра­ел од­у­ста­не од на­па­да на Ра­фу, на ју­жном кра­ју по­ја­са Га­зе, по­след­њем уто­чи­шту 1,4 ми­ли­о­на ра­се­ље­них Па­ле­сти­на­ца.

Чак су и САД, што је но­ва по­твр­да да се не­што ме­ња, за­ве­ле санк­ци­је је­вреј­ским по­је­дин­ци­ма са За­пад­не оба­ле ко­је сма­тра­ју од­го­вор­ним за на­си­ље.

Чи­ње­ни­ца да је до­ку­мент ЕЕАС на­стао у вре­ме ка­да Европ­ском ко­ми­си­јом упра­вља Ур­су­ла фон дер Ла­јен сма­тра се го­то­во чу­дом. Пред­сед­ни­ца ЕК упор­но је че­ти­ри ме­се­ца по­на­вља­ла ман­тру да Изра­ел има пра­во на са­мо­од­бра­ну, – што ни­ко не оспо­ра­ва – али ни­је по­ка­за­ла ни трун­ку ем­па­ти­је пре­ма па­ле­стин­ским жр­тва­ма. Има­ла је по­др­шку кључ­них европ­ских игра­ча – Не­мач­ке, Фран­цу­ске и Ита­ли­је – да се не по­ми­њу Сје­ди­ње­не Др­жа­ве и Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја.

Нон пеј­пер је на­пи­сан у дру­га­чи­јем ду­ху. Ње­гов па­ра­граф 11 ка­же: „Кад се јед­ном ком­пле­ти­ра, ми­ров­ни план тре­ба пред­ста­ви­ти стра­на­ма у кон­флик­ту. На њи­ма ће би­ти да пре­го­ва­ра­ју о фи­нал­ном тек­сту. Ка­ко би по­др­жа­ле пре­го­во­ре, др­жа­ве кон­три­бу­то­ри и ме­ђу­на­род­не ор­га­ни­за­ци­је тре­ба да на тој тач­ки у спо­ра­зу­му од­ре­де кон­се­квен­це.”

Европ­ска уни­ја је у про­шло­сти санк­ци­о­ни­са­ла Па­ле­стин­це, али ни­кад ни­је раз­ма­тра­ла та­кву мо­гућ­ност пре­ма Изра­е­лу. Да ли је ово на­го­ве­штај по­чет­ка кра­ја де­це­ни­ја­ма ду­ге не­ка­жњи­во­сти Изра­е­ла, ко­ји се на та­кав ста­тус за­шти­ће­но­сти на­ви­као за­хва­љу­ју­ћи ве­ту ко­ји су САД ре­дов­но ула­га­ле на сед­ни­ца­ма Са­ве­та без­бед­но­сти УН?

Од­ред­ба да јед­на или обе стра­не по­ву­ку кон­се­квен­це уко­ли­ко ми­ни­ра­ју ми­ров­ни план су­штин­ска је но­ви­на у при­сту­пу и тре­ба­ло би да ути­че и на рад Кон­такт гру­пе (САД, УН, ЕУ и Ру­си­ја) ко­ја је по­чет­ком 21. ве­ка да­ла на­црт тзв. Ма­пе пу­та – ко­ји је за­вр­шио у ћор­со­ка­ку. Изра­ел је имао чак 15 при­мед­би с ја­сном на­ме­ром – да план обе­сми­сли.

Ан­га­жман Евро­пља­на и ме­ђу­на­род­них ор­га­ни­за­ци­ја уно­си још јед­ну ва­жну про­ме­ну: ми­ров­ни пре­го­во­ри пре­ста­ли би да бу­ду аме­рич­ки мо­но­пол, по­што је про­це­на да САД, по ви­ђе­њу ве­ћи­не Ара­па, због сво­је на­кло­но­сти Изра­е­лу ни­су по­штен бро­кер. Укљу­чи­ва­ње ЕУ и дру­гих су­бје­ка­та по­ну­ди­ло би чвр­шће га­ран­ци­је за спо­ра­зум.

То би зна­чи­ло ра­ди­ка­лан за­о­крет од прак­се по­след­њих де­це­ни­ја кад је ми­ров­ним про­це­сом упра­вља­ла Аме­ри­ка и кад се он за­сни­вао на изра­ел­ским иде­ја­ма ко­је су про­сле­ђи­ва­не Ва­шинг­то­ну, где би се пи­сао на­црт спо­ра­зу­ма и по­том пред­ста­вљао Па­ле­стин­ци­ма као аме­рич­ки план. Па­ле­стин­ци су зна­ли да је реч о аме­рич­ко-изра­ел­ској игри, али кад год би про­те­сто­ва­ли, аме­рич­ке ад­ми­ни­стра­ци­је би их оп­ту­жи­ва­ле да про­пу­шта­ју при­ли­ку за мир.

Шеф европ­ске ди­пло­ма­ти­је Ђу­зеп Бо­рељ по­след­њих не­де­ља је у не­ко­ли­ко на­вра­та кри­ти­ко­вао из­ја­ве пре­ми­је­ра Не­тан­ја­хуа чи­ја је ста­ра на­ме­ра да до­дат­но по­де­ли Па­ле­стин­це, пот­ко­па ауто­ри­тет Па­ле­стин­ске вла­сти пред­сед­ни­ка Мах­му­да Аба­са са За­пад­не оба­ле и по­ка­же да Изра­ел не­ма парт­не­ра за пре­го­во­ре.

Да се не­што ме­ња у од­но­су Евро­пља­на пре­ма Изра­е­лу мо­гло је да се на­слу­ти и из из­ја­ве бри­тан­ског се­кре­та­ра за спољ­ну по­ли­ти­ку Деј­ви­да Ка­ме­ро­на, ко­ји је ре­као да Лон­дон раз­ма­тра мо­гућ­ност фор­мал­ног при­зна­ва­ња па­ле­стин­ске др­жа­ве. Он је та­кву оп­ци­ју ста­вио у кон­текст „не­по­врат­ног на­пре­до­ва­ња” пре­ма ре­ше­њу кон­флик­та по фор­му­ли две др­жа­ве, али је за­ни­мљи­во да би Бри­та­ни­ја би­ла при­прав­на да при­зна др­жа­ву Па­ле­сти­ну и пре не­го што се по­стиг­не та­кав до­го­вор.

Био би то озби­љан ша­мар Изра­е­лу и знак по­све­ће­но­сти Па­ле­стин­ци­ма. Да ли је Ка­ме­рон сво­ју из­ја­ву уса­гла­сио с Ва­шинг­то­ном – ни­је по­зна­то. Ве­ро­ват­но је­сте, по­што и ад­ми­ни­стра­ци­ја пред­сед­ни­ка Џо­зе­фа Бај­де­на у по­след­ње вре­ме ак­ту­е­ли­зу­је сце­на­рио две др­жа­ве.

Европ­ска ко­ми­си­ја исто­вре­ме­но је на­ја­ви­ла да ће ис­пла­ти­ти пр­ву тран­шу за фонд аген­ци­је УН за па­ле­стин­ске из­бе­гли­це од 54 ми­ли­о­на до­ла­ра, ко­ја је не­дав­но би­ла уки­ну­та. Оста­так од 89 ми­ли­о­на би­ће ис­пла­ћен то­ком го­ди­не у скла­ду са спо­ра­зу­мом да аген­ци­ја ис­пи­та изра­ел­ске оп­ту­жбе да су не­ки од за­по­сле­них би­ли уме­ша­ни у Ха­ма­сов ма­са­кр 7. ок­то­бра.

Да је Евро­пи би­ло по­треб­но да стра­да ви­ше од 30.000 па­ле­стин­ских ци­ви­ла да би ре­а­го­ва­ла је срам­но, али оста­је на­да да су Евро­пља­ни са­да на пра­вом кур­су. Изра­ел гу­би про­па­ганд­ни рат. Не­тан­ја­ху све ви­ше оста­је на спру­ду.