Сто година школе „малих инжењера”

Мали инжењери – тако су се средином прошлог века звали дипломци школе чији се ђаци данас препознају као жежељевци – будући конструктори, пројектанти, иноватори, изумитељи, који у свет градитељства крећу из клупа Грађевинске техничке школе „Бранко Жежељ”. То је најстарија средња стручна школа грађевинског еснафа у Србији, основана у Београду пре сто година. Свечана академија поводом јубилеја биће уприличена на дан школе и рођендан великана градитељства чије име носи, симболично, 14. марта у 14 сати у Звездара театру. Тада ће бити представљена и брижљиво припремљена монографија у којој су професори ове школе сабрали најзначајније тренутке из првог века постојања и рада куће знања која је септембра 1924. отворила врата првој генерацији ђака.

Тада се звала Државна средња техничка школа и у прву годину уписала је 179 ученика. Предавало им је 19 наставника у четири одсека – грађевинском, архитектонском, електротехничком и машинском. Четири године касније, 1928, када је из клупа изашло „прво коло свршених ученика”, то јест прва генерација дипломираних техничара, школа је уписала 602 ђака, којима је часове држало 57 наставника. И то је тек детаљ из монографије која сведочи о животу школе од њеног настанка, предратних, ратних времена, послератног периода обнове и изградње, кризе деведесетих с краја прошлог столећа, до свакодневице у првим деценијама новог миленијума. Посебно поглавље посвећено је Бранку Жежељу, научнику који је укротио бетон, синониму за коришћење преднапрегнутог бетона, иза кога су остали бројни патенти, мостови, хале, симболи овдашњег градитељства међу којима је и Хала 1 Београдског сајма. Жежељ је био професор грађевинске техничке школе која од 2015. с поносом носи његово име.

Почетком тридесетих година прошлог века ова школа је имала властиту литографску машину и штампала је прве стручне уџбенике за своје ученике и професоре. Након Другог светског рата, главно здање Грађевинске средње техничке школе (ГСТШ), како се тада звала, у Душановој улици, није могло да прими силу ђака који су се уписали у њене разне смерове. Грађевинци су због тога похађали наставу у Првој гимназији, тада Првој мушкој, и то у трећој, вечерњој смени, како је то описао Здравко Шотра. Пре него што је постао велики редитељ, Шотра је прво био „мали инжењер”, дипломац тадашње ГСТШ, у којој се на настави, признаје, осећао као „човек у погрешном филму”.

Био је прва година хидротехничког смера 1948, када је почела изградња нове школске зграде и интерната у Хајдук Станковој улици, где се и данас налази Грађевинска техничка школа „Бранко Жежељ”. Главна радна снага у изградњи од темеља до крова били су њени ученици и професори, што је данас готово незамисливо. „На крају те школске године наредише нам да летњи распуст проведемо ’добровољно’ на градњи зграде наше школе у Хајдук Станковој, горе изнад Цветкове механе. Мешали смо бетон и малтер, теглили на трагачима уз скелу. Тада се градило много и брзо, све на о-рук. Тако смо и ми радили читава два месеца и ставили под кров школу, интернат и мензу. У тој згради смо затим наставили и завршили школу”, памти Шотра. У сећањима на средњошколске дане записао је да његово школовање у ГСТШ није било узалудно: „Кад ми сценографи приказују скице сценографских објеката, обавезно покажу и цртеже основа. Е ја се, за разлику од мојих колега, разумем у техничке цртеже и могу сценографима да закерам. Што је још важније, као грађевинац сам стекао осећај за простор, што је за редитеља врло важно.”

И данас у клупама „Жежеља” има појединих ђака који су „залутали” у грађевинску струку, а који након матуре студирају право, политичке науке, економију или уметничке факултете. У овој школи не стасавају занатлије као што су зидари, армирачи, тесари, керамичари и она нема проблем с попуњавањем планираних места у првом разреду. Годишње уписује 120 ђака, од тога 90 будућих грађевинских техничара и 30 архитектонских техничара. Након четворогодишњег средњег стручног образовања део генерације жежељеваца одмах се запосли, и то у организацији послова у нискоградњи и високоградњи, пројектним бироима, локалним самоуправама на издавању локацијских услова и грађевинских дозвола... Ипак, највише матураната наставља образовање у струци. Уписују Високу грађевинско-геодетску школу, Грађевински или Архитектонски факултет, али и друге техничке факултете: Машински, Елекротехнички, Саобраћајни...

Основани указом краља Александра

„Наша школа је основана указом краља Александра Карађорђевића 1924. године. Иницијатор оснивања и први директор био је архитекта Јосиф Букавац”, каже за „Политику” Александар Ракићевић, директор Грађевинске техничке школе „Бранко Жежељ”.

На грађевинском смеру, на самом почетку, стручни предмети у првој години су били: нацртна геометрија, механика, инжењерске конструкције, грађевинске конструкције и техничко цртање. Из механике се изучавала кинематика, затим динамика и теоријска статика, инжењерске конструкције су биле подељене на дрвене и камене, док су се из грађевинских конструкција проучавали најпре материјали (опека и разне врсте зидова), отвори, димњаци, изолације, стеге, лукови, сводови, а техничко цртање је обухватало копирање техничких нацрта и конструкције пресека.

„Од тада до данас, изнедрили смо на хиљаде грађевинара који су били носиоци изградње наше земље у минулих сто година”, с поносом истиче Ракићевић.

Друга кућа за више од 400 ђака

Школа „Бранко Жежељ” данас је друга кућа за више од 400 ученика и 45 професора стручних и општеобразовних предмета, који теоријска и практична знања преносе ђацима, будућим техничарима и инжењерима. Настава је кабинетска, а услови, тврди директор Ракићевић, веома квалитетни: сви кабинети су повезани на интернет, имају пројекторе, биоскопска платна и ТВ уређаје, тако да се реализују мултимедијални часови. „Из наше школе излазе млади и образовани људи, будући предузетници, оспособљени и за рад у привреди и за наставак школовања. Идемо у корак с временом с иновацијама, али непромењен у времену остаје дух наше школе – препознатљиви осећај заједништва, припадности великој породици, колективу. Многи некадашњи ученици данас су професори ове школе”, напомиње Александар Ракићевић.