Живот достојан предака

Гацко – Ветрови одозго са Зеленгоре, Волујака, Сомине и Троглава, не дају студени да се спусти у питомину гатачке заравни. Не дају да сиђе у Даниће и Пусто поље, насеља у гатачкој општини, која вековима опстају на херцеговачкој земљи опирући се недобру и злим временима.

Поузданих података о имену села Данићи нема. Углавном су то легенде које су се, и овде, преносиле са колена на колено. Изучавајући насеља Херцеговине, Јефто Дедијер је забележио да се „име села доводи и везу са Јеленом Сандаљевом”. Она је бежећи из Кључа према Црној Гори предахнула у овом селу, а потом је наставила читав „дан ићи”. Отуд и Данићи.

Данас су у селу, уз само једну породицу Данића, још и братства Бољановића, Перовића, Илића, Црногораца, Мандића и Паповића.

– Седам породица, а сви живимо к'о једна. Нико ни тон да повиси на неког. Једино се тако може у херцеговачком камену. Живимо, заправо, живот достојан наших предака – каже Жарко Бољановић.

– У књигама Дубровачког архива остало је уписано да су неки „Радимил и син му Цветко, из Данића, још 1382. године били примљени међу грађане Дубровника”. Е то није могао бити свак. А тако је у селу било вековима. Никада издати и окаљати образ. Никада зло другом нанети. Тако смо васпитани и у породици и на селима и црквеним зборовима – прича Жарко.

Све до половине петнаестог века, када су Турци, из Данића у Папраћу, отерали калуђере село је било манастирски посед. И пре и после овог догађаја, а веле да је то један од најзначајнијих, у Даниће су, али никада да донесу добро, долазили и Римљани и Аустроугари и Титови пролетери и Дражини четници...

Приче о Данићима, насеобини у којој је данас тек нешто више од стотинак сељана, обично почињу и завршавају се са вактом у коме је живео и народ, својим добрим делима, задужио војвода херцеговачки Богдан Зимоњић.

– За нашег Богдана, великог човека, војводу и народног трибуна чуо сам још док сам био дете. Причали су ми како је у Данићима купио земљу од Турчина Хајдара Тановића због чега је био богато награђен. На дар је добио петсто оваца. А и како не би када, после тога, Османлије више никада нису имали ништа своје у Данићима – прича старина Бранко Илић.

Богданови синови Стеван, Ристо, Аћим и Петар, нису били велики као отац им. Али ни и онакви због којих би се стидео.

Ристо је студирао у Русији. Једном је летео неким балоном и „изгубио се горе у небесима”. Нико га никад није пронашао... Аћим је изучио високе школе. За време Краљевине Југославије био је професор у Сарајеву... Стеван је имао три сина. Мију и Душана убиле су усташе, а Владимир је био пуковник и солунски добровољац... Петар је био владика. Усташе су га убиле четрдесет и прве...

Крв је Данићима текла и у међусобним обрачунима партизана и четника. Старији памте борбу на Гату, узвишењу понад села. Веле да је „Гацко контролисао онај ко је имао своје положаје на Гату”.

– Узвишење кога су четрдесет и друге године запосели четници из Невесиња, једне ноћи су напали партизани, односно батаљон Прве пролетерске којим је командовао Никола Љубичић. Напад није успео, а у борби која је трајала до пред зору погинуло је шездесет пролетера. Међу њима и супруга блиског Титовог сарадника Александра Ранковића – прича Видак Видаковић.

У срцу Данића данас је владичански двор и храм подигнут у славу Петра Зимињића којим „сељани враћају дуг својим духовним пастирима”. Богомоља је дело проте Рада Зеленовића.

– На своду изнад улаза у порту усликано четрнаест Бољановића које су њихове комшије муслимани, 1941. године, бацили у понор реке Мушнице, односно у јаму код Фазлагића куле недалеко Гацка. Спасио се тада само дванаестогодишњи Раде Бољановић који је неколико дана касније извучен из јаме – прича Жарко Бољановић.

Уз обележје и Милораду Бољановићу, човеку који је „својом добротом и милоштама” посебно задужио Даниће, су и спомен-обележја Кости Бољановићу и Аци Видаковићу, јединцима у мајке, борцима Војске Републике Српске погинулим на бранику отаџбине, у последњем рату. Недалеко су и мермерне плоче са именима убијених Данићана током свих ратова на, никада мирним просторима Херцеговине.

– Све смо то подигли како бисмо измирили историју и времена у којима су гинули Данићани. Не сме се то заборавити никада без обзира на то како и колико тешка и крвава времена била – закључује Жарко Бољановић.