Црњански као спортиста

Пишем инспирисан текстом Ивана Цветковића „Ово је Црњански, зет Јове Ружића”: „Анегдота, коју је испричао Јовин братанац Доброслав Д. Ружић, говори колики је углед уживао наш први фудбалски репрезентативац: Јовином рођеном сестром Видосавом се 1921. оженио Милош Црњански. Кад би били с друштвом неко би тада већ познатог књижевника представљао овако: Ово је Црњански, зет Јове Ружића. Један од наших највећих писаца (и новинар „Политике”) није се љутио. Прихватао би то спортски...”

Јер о њему (Црњанском, оп. Ј. Р.) Бошко Станишић је објавио књигу „Милош Црњански – фудбалер и спортиста”. „Аутор је, како сам наглашава, себи поставио скроман циљ, али поштено је додати – само наизглед: Црњански га је најпре интересовао као активан фудбалер, касније и као писац који у свом делу обрађује спортске мотиве, долази на спортске приредбе да навија, или пише спортске извештаје...”, забележио је Ново Томић.

Из књиге „Црњански – фудбалер и спортиста”: „Нисам утврдио – ако је играо: кад је, за који тим и против којег клуба – играо у Новом Саду. Такође, ништа поуздано нисам открио ни о Милошевом игрању 1913. године у Београду... На којој је играо Милош? Ако је играо?! Занимљиво је, а и чудно, да хроничар ’Југославије’ није то посебно нагласио. Чак, ни Милошев шурак, чика Јова Ружић, играч и истински функционер тог клуба, у својим сећањима, не помиње име свога зета... О Милошу, чика Јова – ни слова! Црњански је био близак ’Југославији’, готово да је био и члан ’црвених’...”

Споменица коју сам цитирао објављена је 1938. године кад је Црњански био позната и уважавана личност. И у спортским круговима, такође. Споменицу „Југославије” уредио је Бора Јовановић, тада уредник спортске рубрике „Политике”, такође истакнути функционер „Југославије”, па, и „Велике Србије”, „Славије”... клубова који су деловали пре оног рата. Зашто би прећутали? У праву је новинар „Поликтике” Иван Цветковић који текст „Ово је Црњански, зет Јове Ружића”, завршава речима: „За лист ’Спортиста’, међу чијим је покретачима био, изјавио је, после добијања награде Српске академије наука 1930. за роман ’Сеобе’, да би је дао само да заигра за први тим Југославије.”

Занимљиво је да колико сам лекара, хирурга (остварених у својој струци) у Шапцу слушао да су најтужнији били када су морали у младости да врате копачке, економу ФК „Мачва” јер нису изабрани за тај спорт. Чудно, али истинито. Као што се Златан Ибрахимовић (који се ускоро опрашта од славне каријере) у књизи „Адреналин” исповеда: „Кад сам био млађи, дриблинг ми је служио да изнервирам противника. Провукао бих му лопту кроз ноге, испрескакао га, а затим бих му се окренуо и рекао: ’Видиш да ме никад нећеш зауставити.’”

Јован Рукавина,

Шабац