Трговина у пролазу ка Зеленом венцу

Годинама и годинама траје борба са препродавцима који се окупљају у пролазу који води ка Зеленом венцу. То је место деценијама најпривлачније за дивље трговце који на картонским кутијама продају углавном гардеробу, веш и чарапе, али и козметику, кишобране, бижутерију, новчанике, каишеве и рукавице... Догоди се да интервенција инспекције и полиције да резултате и да их нема у већем броју, тек се појави по њих неколико, али многи се враћају и никако да одустану. Вешти су склапању својих „тезги” али, чини се, још су вештији у расклапању, како неко примети „опасност, тако нестају кутије, роба и они сами за само неколико секунди. Али кад су сигурни да је „ситуација чиста”, ето их опет и та игра траје и траје.

– Ја сам, жено, овде продавала кад сам мала била, долазила са оцем. Он продавао мушке и женске чарапе и сатове, а ја сад хеланке, мајице и мараме. Све је ово нова роба, легално купљена. Морам да се сналазим, имам децу, породицу, унучиће. Одувек нас терају и никад ми неће бити јасно зашто нам лепо не наплате и оставе нас. Нисмо ми за пијацу и тезге, а тамо и нема муштерија као овде. Чим станем, ето га неко, исплати се народу, код нас су цене повољне. А вреди и нама – каже једна од продавачица, једина расположена да каже нешто, док се осврће са свих страна да не наиђе полиција.

Једноставно, пролаз ка „Зелењаку” је место окупљања продаваца и у свако доба бар по двоје, троје их је, али ту су и бескућници и стални и повремени. Има оних који су ту данима и не помаже ни то што их надлежни натерају да свој „кревет од картона и сунђера” помере, појављују се просјаци, има музичара, писаца графита, у ноћним сатима оних који су закаснили и на последњи превоз, суграђана који су попили више...

Једноставно, ни нон-стоп дежурства тешко да би помогла да то место остане оно што је настанком планирано – подземни пролаз.