Trgovina u prolazu ka Zelenom vencu

Godinama i godinama traje borba sa preprodavcima koji se okupljaju u prolazu koji vodi ka Zelenom vencu. To je mesto decenijama najprivlačnije za divlje trgovce koji na kartonskim kutijama prodaju uglavnom garderobu, veš i čarape, ali i kozmetiku, kišobrane, bižuteriju, novčanike, kaiševe i rukavice... Dogodi se da intervencija inspekcije i policije da rezultate i da ih nema u većem broju, tek se pojavi po njih nekoliko, ali mnogi se vraćaju i nikako da odustanu. Vešti su sklapanju svojih „tezgi” ali, čini se, još su veštiji u rasklapanju, kako neko primeti „opasnost, tako nestaju kutije, roba i oni sami za samo nekoliko sekundi. Ali kad su sigurni da je „situacija čista”, eto ih opet i ta igra traje i traje.

– Ja sam, ženo, ovde prodavala kad sam mala bila, dolazila sa ocem. On prodavao muške i ženske čarape i satove, a ja sad helanke, majice i marame. Sve je ovo nova roba, legalno kupljena. Moram da se snalazim, imam decu, porodicu, unučiće. Oduvek nas teraju i nikad mi neće biti jasno zašto nam lepo ne naplate i ostave nas. Nismo mi za pijacu i tezge, a tamo i nema mušterija kao ovde. Čim stanem, eto ga neko, isplati se narodu, kod nas su cene povoljne. A vredi i nama – kaže jedna od prodavačica, jedina raspoložena da kaže nešto, dok se osvrće sa svih strana da ne naiđe policija.

Jednostavno, prolaz ka „Zelenjaku” je mesto okupljanja prodavaca i u svako doba bar po dvoje, troje ih je, ali tu su i beskućnici i stalni i povremeni. Ima onih koji su tu danima i ne pomaže ni to što ih nadležni nateraju da svoj „krevet od kartona i sunđera” pomere, pojavljuju se prosjaci, ima muzičara, pisaca grafita, u noćnim satima onih koji su zakasnili i na poslednji prevoz, sugrađana koji su popili više...

Jednostavno, ni non-stop dežurstva teško da bi pomogla da to mesto ostane ono što je nastankom planirano – podzemni prolaz.