Свет тражи све више барута

Лучани –Војна фабрика „Милан Благојевић – Наменска АД” у Лучанима у мају обележава 75 година рада. Протекле пословне године фабрика је остварила приход од 9,6 милијарди, чиме је добит вишеструко повећана у односу на претходну годину. Ова фабрика данас запошљава око 1.600 људи, просечна плата је око 120.000 динара, што ово предузеће сврстава у сам врх по пословним резултатима у овом делу Србије.

У вароши на реци Бјелици кажу да су фабрику која носи име по народном хероју градили два пута: први пут 1949, а потом и након бомбардовања 1999, када су НАТО пројектили производне погоне претворени у пепео.

Погон у Драгачеву јединствен је у свету по разнородним технологијама у производњи. Притом се, пре свега, мисли на производњу нитроцелулозе, једнобазних и двобазних барута, ракетних горива, сагорљивих елемената за муницију. Још 1986. увезли су америчку технологију за производњу сферичних барута. Таквих фабрика је свега пет у свету.

Предраг Илић, в. д. генералног директора, истиче да је потражња за производима ове фабрике огромна и одавно превазилази њене производне капацитете.

„Имамо уговореног посла за ову и читаву наредну годину. Одбили смо петоструко веће уговоре, јер нисмо могли да задовољимо потребе тржишта. Зато уз помоћ државе планирамо проширење производње и већ смо добили значајна средства у ту сврху. Ту, пре свега, мислим на базне сировине за производњу барута, а то су нитроцелулоза и једнобазни барути. Међутим, сада се највише траже артиљеријски барути и због тога проширење иде у том правцу”, каже Илић.

Како наводи, план је и да у сарадњи са државом уведу и технологију производње тробазних барута. Реч је о такозваним хладним барутима који чувају артиљеријску цев и остварују такву количину гасова са којом се остварује већи домет. Само неколико фабрика у свету има технологију за њихову производњу, од тога су две у Европи.

„До 2027. имаћемо у свом асортиману производа тробазни барут, а ове године крећемо са бројним пословима који претходе финалном производу”, наглашава овај инжењер технологије, који је на челу погона „Милан Благојевић” од 2022, а као технолог овде ради од 1988.

Указује да је током пандемије вируса корона у свету било 35 ратних жаришта, а данас их је за стотину више. Пословање ове фабрике кренуло је узлазном линијом 2021, када су приходи и остварена добит значајно кренули да расту. Наредне и 2023. године оствариван је четири пута бољи резултат у односу на претходну годину.

„То нам отвара могућност за улагања и проширење производње, као и увођење нових технологија. Градићемо два нова објекта на нитроцелулози и један на једнобазним барутима. Завршићемо и порушена постројења која су остала након НАТО агресије. А то је већ у старту 30 одсто већи обим производње у односу на садашње стање”, наводи Илић, додајући да процват ове индустрије очекују отварањем деонице ауто-пута Прељина–Пожега, чија траса пролази уз сам фабрички круг, што ће у великој мери олакшати пословање, тачније транспорт сировина и готових производа.

Свесни ризика које одбрамбена индустрија неминовно са собом носи, руководство ове фабрике непрестано улаже у безбедност на раду. Али и поред бројних улагања инциденти се ипак догађају.

„Прошле године смо кроз 23 позиције утрошили 248 милиона динара у мере заштите на раду. Првенствено на периодичне лекарске прегледе за све раднике који раде на опасним радним местима. Сваки запослени ментално и физички мора бити спреман за посао. Без тог прегледа не може се ступити на радно место. Лекарске прегледе пролазе и сви већ запослени радници и он је обавезан сваке године. Најзначајнији фактор у безбедности на раду је ментално здравље људи, управо због концентрације запосленог на радном месту који ради опасне операције, он мора бити одморан и прибран. На тај начин радник чува себе и своје колеге. Не сме доћи у алкохолисаном стању, користити наркотике и слично”, истиче директор.

Додаје да се улагало у подне облоге, заштиту од статичког електрицитета, противексплозивну заштиту, опрему за личну заштиту запослених. Инвестирано је у санацију хидрантне и водоводне мреже који су веома важни у систему противпожарне заштите, ватрогасна возила, видео-надзор, у извођење вентилационих система.

У свету не постоји аутоматизован процес производње барута, бар не на кључним местима где би машина могла да замени човека и сачува му живот. Поготову то није могуће у шаржним производњама, где се често мења асортиман производа. Кључни фактор је човек и његово искуство.

„Тачно је, има савремених аутоматизованих машина које и ми поседујемо и користимо, рецимо на ракетним горивима је то преса која се контролише даљински, али човек је у неким другим технолошким процесима незаменљив”, истиче директор Илић.

Искуство надлежних у фабрици „Милан Благојевић” је показало да је увођење видео-надзора у производне хале у великој мери допринело безбедности на раду, јер и те како утиче на свест људи да поштују прописе. Управо те камере су потврдиле да приликом пожара који се догодио 7. фебруара, када је лакше повређено шест радника, није било њихове грешке у раду ни одговорности за избијање ватре.

„Ми у безбедност можемо да уложимо милијарде, али све је узалуд ако запослени не поштују прописане процедуре. Код нас сваки радник има свој картон задуживања личних средстава и тај картон се чува у архиви Службе заштите на раду и у самом погону где ради. Њему се тачно зна шта му следује од заштитне опреме, а што је дефинисано у акту о процени ризика за то радно место. Друго је питање да ли се заштитна опрема користи у довољној мери и да ли су радници свесни и самодисциплиновани, да ли први претпостављени све то контролише, односно да ли се процедуре поштују. Рецимо, ми набављамо специјална памучна заштитна одела која имају гушће ткање. Лако су савитљива да би радници били покретљиви. Она након одређеног броја прања губе заштитна својства, бацају се и замењују новим”, наглашава Илић и додаје да сваки радник у производњи ракетног програма мора имати на себи такву одећу.

Иначе, правило при запошљавању у одбрамбеној индустрији било које фабрике је да кандидати поред редовних здравствених прегледа, разних обука и курсева, потписују и протокол да су упознати са ризицима које њихово радно место носи. Процедура је и да се кандидат одведе на тренажни полигон како би видео барут који гори. Многи су од посла одустали, након онога што виде на полигону, а да у фабрику још нису ни ушли.

У оквиру обележавања јубилеја биће објављена монографија која ће између осталог садржати и имена свих који су животе оставили у фабрици. Одређен број људи је страдао при самој изградњи, а та евиденција није публикована и била транспарентна као данас.

У вези са последњим инцидентом у производњи једнобазних барута саговорник „Политике” истиче да постоје и околности на које не може да се утиче и да једноставно постоји ризик који се не може предвидети. Кључни фактор је поштовање процедура и присебност радника. Улагања у савремене стабилне системе за рану детекцију и гашење пожара у његовој најранијој фази су се показала изузетно корисним и допринела су да настали пожар буде локализован уз само лакше повређивање радника и скоро без материјалне штете.

Тринаеста плата плус регрес

Не тако давно, током пандемије вируса корона, радници су били без посла, на радна места су долазили да косе травњак и уређују фабрички круг. Али и тада су сви примали плате, што је за ову индустрију значајно, будући да никада није била на буџету државе. Сада челници фабрике најављују изградњу кадровских станова и запошљавање још 100 људи. Најпотребнији су технолози, електро и машински инжењери, хемијски и машински техничари и све врсте занатлија.

„Управо градимо објекат у коме ће се налазити и осам станова за стручњаке који нам требају. У плану је изградња још једне, а можда и две зграде, јер толико простора имамо на парцели код аутобуске станице, у центру варошице. Младим људима који буду радили у фабрици и заснивали породицу у нашем месту, поред сигурног и добро плаћеног посла, понудићемо и кров над главом. Наши радници су још у фебруару због доброг пословања добили такозвану тринаесту плату по основу ефективног учинка рада у претходној години, као и адекватан регрес за годишњи одмор, у више рата. Ове јубиларне године сви радници ће добити новчану награду поводом дана фабрике”, истиче директор предузећа.

Одговорност према радницима

На лични захтев или посредством синдиката, фабрика годинама излази у сусрет свим запосленима или члановима њихове уже породице када је у питању помоћ било које врсте.

„Фабрика је платила лечење на клиникама у Турској за пет тешко оболелих колега. О трошку фабрике бројне колеге су прошле године боравиле у Богутовачкој бањи. Многи радници су током поплава остали без домова, па је и ту фабрика пружала помоћ. Испоручили смо више стотина пакета угроженима, давали новчану помоћ”, каже Милка Јовановић Божић, пи-ар фабрике „Милан Благојевић”.

  Три бренда Драгачева

Већина мештана Драгачева се према војној фабрици односи с поштовањем, јер готово да нема домаћинства из којег бар један члан није стекао пензију у овом колективу. Током 75 година постојања из фабричке касе је делимично или у потпуности финансирана изградња дома културе, библиотеке, основне и средње школе, вртића, градског базена, локалних путева, фудбалског стадиона и других спортских терена.

„Ми у Лучанима данас имамо три светска бренда због којих с правом можемо очекивати да постанемо ’Мала Швајцарска’ – Сабор трубача у Гучи, војну фабрику и ФК ’Младост’, који се такмичи у првој лиги. Зграда локалне самоуправе грађена је фабричким новцем, једном речју све што оком видите, буквално је никло из фабрике”, каже Предраг Илић, који је рођен у Лучанима и овде се вратио после студија у Београду.

Колики је економски утицај одбрамбене индустрије на развој овог дела Моравичког округа, најбоље сведочи чињеница да је административни центар из Гуче пресељен у Лучане, управо због финансијског утицаја фабрике. Током протекле три године ова фабрика је, на име пореза, општинском буџету донела 4,37 милијарди динара. А упоредо са развојем фабрике у Лучанима се развијала мала привреда, наслањајући се на технологије хемијске индустрије.

С погоном су расли и Лучани

Фабрика је основана 15. маја 1949. године декретом председника Јосипа Броза Тита, а сама изградња је трајала пуне четири године. За то време је на површини од 166 хектара подигнуто више од 300 објеката. За потребе покретања рада нове војне фабрике у Лучане је вагонима стигла и опрема из ратне репарације. На ливадама су је склапали мештани и припадници ЈНА, тадашњи познаваоци барута, пристигли из целе Југославије.

У то време Лучани су били омање село са неколико стотина становника, које је имало свега једну кафану.

Производња је почела 1952, када су из фабричких погона најпре изашле основне компоненте за барут, односно нитроцелулоза. Са извозом је кренула већ 1955, што је био први златан период пословања значајан за тадашњу државу, али и фабрику. Процват је доживела 80-их година, јер је већ тада имала своју технологију коју је могла да понуди иностраним купцима. Продајом технологије, пре свега Ираку, војна привреда је остварила одличне пословне резултате.

„Захваљујући томе смо и ми у Лучанима могли да подижемо насеље и фабрику. То је било пресудно за тадашње раднике и становнике да остану у Лучанима. Вероватно је то и разлог што смо први после Београда у то време имали олимпијски базен и многе друге погодности о којима су велики градови само сањали. Може се слободно рећи да је у Лучанима најпре настала фабрика, а за њом и варошица. Осамдесетих година ми смо имали око 5.000 становника, а у фабрици је било запослено 4.500 радника”, сећа се директор Илић.