Има наде за српске неимаре

У поштеној тржишној утакмици у грађевинарству не плашимо се ниједног конкурента. Ни код куће, нити на страни. Ми знамо свој посао, поштујемо рок, квалитет и захтеве инвеститора, али, да будем искрен, понекад нам смета што наша држава има више слуха за интересе страних компанија него својих предузећа, каже за наш лист Мирослав Брковић, председник Управног одбора београдског предузећа „Ратко Митровић”, као увод у причу о немалом јубилеју – шест деценија рада и постојања, који та фирма скромно обележава баш ових дана.

– Где год се нађемо у свету – наставља своју исповест искусни грађевинац – земља домаћин штити интересе својих предузећа. Чак и када су скупљи од нас. Сви се позивају на неке прописе о заштити тржишта и конкуренције и фаворизују своје компаније. Код нас тога нема. О себи сами морамо да водимо рачуна – истиче наш саговорник и додаје да је транзиционо чистилиште учинило своје, па су с нашег грађевинског неба нестале и звезде какве су некада били: „Рад” , „Трудбеник”, „Комграп”, „Иван Милутиновић”, „Дом” или „7. јули”.

На питање како је „Ратко” опстао Брковић каже: – Бавили смо се својим послом и организационим прилагођавањем компаније новонасталим тржишним условима, клонећи се сваког политичког утицаја, с које год стране долазио. Вишегодишње економске санкције, инвестиционо затишје код куће, као и беспарица оставили су немали траг на наше предузеће. Више нема 7.500 радника на градилиштима од Либије, Немачке, Ирака преко Алжира, Украјине, Израела до Русије. Данас их има само у Сочију (Русија) и у Србији, око две хиљаде запослених.

Брковића због тога радује најава министра Милутина Мркоњића да ће се изградња објеката на Коридору 10 или на аутопуту Хоргош – Пожега на већем броју мањих деоница поверити домаћим грађевинарима. То је, по њему, прави рецепт како треба да се организује држава када за своје паре и својом оперативом гради сама себе.

– У овом послу сам скоро четири деценије. Тврдим да ниједан мост, пут или тунел у Србији нису направили странци, а иза нас су свуда по свету остали импресивни објекти. И сада неко хоће да нас на кућном прагу дисквалификује само зато што у претходном десетогодишњем периоду, због изолације и санкција, нисмо били у могућности да градимо референтне објекте под условима које диктирају међународне банке или инвестициони фондови. Ми, грађевинари, нисмо криви за то – наглашава Брковић.

Наш саговорник упозорава да се „Ратко” сада све радије упушта у аукције или тендере по свету, јер успева да прати све савремене технолошке новине. На такав начин управо гради и торањ на Авали. Проблем је што у аранжманима са странцима остају без ваљаних домаћих банкарских гаранција, па их инвеститори одмах сврставају у другоразредне понуђаче.

„Ратко Митровић” је данас акционарско друштво у коме је свега 20 одсто удела у државном власништву. И „Ратко” је предузеће које болује од истих болести као и сва остала домаћа грађевинска оператива – хроничан недостатак добрих мајстора свих занимања. Млади, уверава нас наш саговорник, као да се стиде да буду зидари, тесари или армирачи, а школски систем и друштво ништа не чине да то промене. У бившој федерацији „Ратко Митровић” је школовао и стипендирао младе грађевинске раднике, од Црне Траве до Теслића у Босни, али од тада до данас времена су се много променила. По Брковићу, без обзира на све, још има наде за српске неимаре.

Слободан Костић

--------------------------------------------------

Велики датуми

Грађевинско предузеће „Ратко Митровић” основано је указом Јосипа Броза Тита 1948. године у Чачку. Превасходно, како сведочи Брковић, да изгради три велике војне фабрике, и то: „Слобода” у Чачку, „Прва петолетка” у Трстенику и „Милан Благојевић” у Лучанима. Градећи друге развијали су себе, па су дирекцију фирме 1964. пренели у Београд. Већ 1968. добијају први посао у иностранству – у Либији.

На питање како види компанију за пет година Брковић каже да се нада нашем уласку у ЕУ, што значи лакши пут до уноснијих послова по Европи, али без запостављања домаћег терена.