Ima nade za srpske neimare

U poštenoj tržišnoj utakmici u građevinarstvu ne plašimo se nijednog konkurenta. Ni kod kuće, niti na strani. Mi znamo svoj posao, poštujemo rok, kvalitet i zahteve investitora, ali, da budem iskren, ponekad nam smeta što naša država ima više sluha za interese stranih kompanija nego svojih preduzeća, kaže za naš list Miroslav Brković, predsednik Upravnog odbora beogradskog preduzeća „Ratko Mitrović”, kao uvod u priču o nemalom jubileju – šest decenija rada i postojanja, koji ta firma skromno obeležava baš ovih dana.

– Gde god se nađemo u svetu – nastavlja svoju ispovest iskusni građevinac – zemlja domaćin štiti interese svojih preduzeća. Čak i kada su skuplji od nas. Svi se pozivaju na neke propise o zaštiti tržišta i konkurencije i favorizuju svoje kompanije. Kod nas toga nema. O sebi sami moramo da vodimo računa – ističe naš sagovornik i dodaje da je tranziciono čistilište učinilo svoje, pa su s našeg građevinskog neba nestale i zvezde kakve su nekada bili: „Rad” , „Trudbenik”, „Komgrap”, „Ivan Milutinović”, „Dom” ili „7. juli”.

Na pitanje kako je „Ratko” opstao Brković kaže: – Bavili smo se svojim poslom i organizacionim prilagođavanjem kompanije novonastalim tržišnim uslovima, kloneći se svakog političkog uticaja, s koje god strane dolazio. Višegodišnje ekonomske sankcije, investiciono zatišje kod kuće, kao i besparica ostavili su nemali trag na naše preduzeće. Više nema 7.500 radnika na gradilištima od Libije, Nemačke, Iraka preko Alžira, Ukrajine, Izraela do Rusije. Danas ih ima samo u Sočiju (Rusija) i u Srbiji, oko dve hiljade zaposlenih.

Brkovića zbog toga raduje najava ministra Milutina Mrkonjića da će se izgradnja objekata na Koridoru 10 ili na autoputu Horgoš – Požega na većem broju manjih deonica poveriti domaćim građevinarima. To je, po njemu, pravi recept kako treba da se organizuje država kada za svoje pare i svojom operativom gradi sama sebe.

– U ovom poslu sam skoro četiri decenije. Tvrdim da nijedan most, put ili tunel u Srbiji nisu napravili stranci, a iza nas su svuda po svetu ostali impresivni objekti. I sada neko hoće da nas na kućnom pragu diskvalifikuje samo zato što u prethodnom desetogodišnjem periodu, zbog izolacije i sankcija, nismo bili u mogućnosti da gradimo referentne objekte pod uslovima koje diktiraju međunarodne banke ili investicioni fondovi. Mi, građevinari, nismo krivi za to – naglašava Brković.

Naš sagovornik upozorava da se „Ratko” sada sve radije upušta u aukcije ili tendere po svetu, jer uspeva da prati sve savremene tehnološke novine. Na takav način upravo gradi i toranj na Avali. Problem je što u aranžmanima sa strancima ostaju bez valjanih domaćih bankarskih garancija, pa ih investitori odmah svrstavaju u drugorazredne ponuđače.

„Ratko Mitrović” je danas akcionarsko društvo u kome je svega 20 odsto udela u državnom vlasništvu. I „Ratko” je preduzeće koje boluje od istih bolesti kao i sva ostala domaća građevinska operativa – hroničan nedostatak dobrih majstora svih zanimanja. Mladi, uverava nas naš sagovornik, kao da se stide da budu zidari, tesari ili armirači, a školski sistem i društvo ništa ne čine da to promene. U bivšoj federaciji „Ratko Mitrović” je školovao i stipendirao mlade građevinske radnike, od Crne Trave do Teslića u Bosni, ali od tada do danas vremena su se mnogo promenila. Po Brkoviću, bez obzira na sve, još ima nade za srpske neimare.

Slobodan Kostić

--------------------------------------------------

Veliki datumi

Građevinsko preduzeće „Ratko Mitrović” osnovano je ukazom Josipa Broza Tita 1948. godine u Čačku. Prevashodno, kako svedoči Brković, da izgradi tri velike vojne fabrike, i to: „Sloboda” u Čačku, „Prva petoletka” u Trsteniku i „Milan Blagojević” u Lučanima. Gradeći druge razvijali su sebe, pa su direkciju firme 1964. preneli u Beograd. Već 1968. dobijaju prvi posao u inostranstvu – u Libiji.

Na pitanje kako vidi kompaniju za pet godina Brković kaže da se nada našem ulasku u EU, što znači lakši put do unosnijih poslova po Evropi, ali bez zapostavljanja domaćeg terena.