Обе­ле­жен дан се­ћа­ња на стра­да­лу де­цу Срп­ског Са­ра­је­ва

Од на­шег до­пи­сни­ка

Ис­точ­но Са­ра­је­во – Ни за ове нај­мон­стру­о­зни­је зло­чи­не, као ни за све дру­ге по­чи­ње­не над при­пад­ни­ци­ма срп­ског на­ро­да, ни­ко ни­је од­го­ва­рао, по­но­вље­но је и на ју­че­ра­шњем тра­ди­ци­о­нал­ном обе­ле­жа­ва­њу 11. мар­та, Да­на се­ћа­ња на уби­је­ну и стра­да­лу де­цу на под­руч­ју не­ка­да­шњег Срп­ског Са­ра­је­ва. По­мен нај­мла­ђим стра­дал­ни­ци­ма уби­је­ним то­ком рат­них су­ко­ба у БиХ слу­жен је у дво­ри­шту Основ­не шко­ле „Све­ти Са­ва” у Ис­точ­ном Но­вом Са­ра­је­ву. Спо­мен-обе­леж­је је по­диг­ну­то пре не­ко­ли­ко го­ди­на да веч­но све­до­чи о тра­гич­ној суд­би­ни срп­ске де­це чи­је су без­бри­жно де­тињ­ство пре­ки­ну­ли при­пад­ни­ци тзв. Ар­ми­је РБиХ.

Си­но­ним стра­да­ња 123 ма­ли­ша­на с под­руч­ја Са­ра­јев­ско-ро­ма­ниј­ске ре­ги­је (по­да­ци још ни­су пот­пу­ни) је­су две уче­ни­це по­ме­ну­те шко­ле – је­да­на­е­сто­го­ди­шња Ми­ли­ца Ла­ло­вић и го­ди­ну да­на мла­ђа На­та­ша Учур. Њих две уби­је­не су 11. мар­та 1995. го­ди­не ис­пред згра­де у ко­јој су ста­но­ва­ле у са­ра­јев­ском на­се­љу Гр­ба­ви­ца. Убио их је из снај­пе­ра при­пад­ник 101. бри­га­де тзв. Ар­ми­је РБиХ. Иако је, пре­ма са­зна­њи­ма ме­ди­ја, уби­ца де­вој­чи­ца иден­ти­фи­ко­ван, ни­ка­да ни­је из­ве­ден пред ли­це прав­де. Ту­жи­ла­штву и Су­ду БиХ ни­је ни­шта зна­чи­ла ни чи­ње­ни­ца да је тај мон­струм убио де­вој­чи­це дан на­кон скло­пље­ног спо­ра­зу­ма о при­мир­ју ко­ји су над­гле­да­ли при­пад­ни­ци ме­ђу­на­род­них сна­га.

Осим Ми­ли­це и На­та­ше, ко­је су са­хра­ње­не јед­на по­ред дру­ге на гро­бљу Ми­ље­ви­ћи у Ис­точ­ном Са­ра­је­ву, на­до­мак гра­да у ко­јем су ро­ђе­не, као жр­тве мр­жње му­сли­ман­ских рат­ни­ка пре­ма све­му што је срп­ско стра­да­ли су још ше­сто­ро уче­ни­ка ОШ „Све­ти Са­ва”. Му­сли­ман­ски ра­ди­кал­ни бо­јов­ни­ци пре­ки­ну­ли су још на де­се­ти­не тек за­по­че­тих жи­во­та, а ни­је ма­ли број ни де­це ко­ја су до­жи­ве­ла лак­ше или те­же ра­ња­ва­ње.

Срп­ски члан Пред­сед­ни­штва БиХ Жељ­ка Цви­ја­но­вић, ко­ја је при­су­ство­ва­ла ју­че­ра­шњем обе­ле­жа­ва­њу у Ис­точ­ном Са­ра­је­ву, из­ја­ви­ла је да је ово је­дан од нај­ту­жни­јих да­на у на­ци­о­нал­ном ка­лен­да­ру. То је, ка­ко је ре­кла, дан ка­да пла­че и ту­гу­је це­ла Са­ра­јев­ско-ро­ма­ниј­ска ре­ги­ја, у ко­јој се сре­ди­ном де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка са­бра­ло све срп­ско што је ис­те­ра­но и про­те­ра­но из да­на­шњег са­мо­зва­ног мул­ти­ет­нич­ког Са­ра­је­ва.

„Не­мо­гу­ће је спо­зна­ти ни зло ни­ти мон­стру­о­зност оних ко­ји су по­вла­чи­ли снај­пер­ске оба­ра­че зна­ју­ћи да пу­ца­ју у не­ви­ну де­цу и за­у­век га­се њи­хо­ве жи­во­те. То­га су би­ле све­сне и уби­це На­та­ше Учур и Ми­ли­це Ла­ло­вић, ко­је су снај­пер­ским хи­ци­ма хлад­но­крв­но ли­кви­ди­ра­не баш на да­на­шњи дан пре 29 го­ди­на”, на­ве­ла је Цви­ја­но­ви­ће­ва.

Све­до­ци смо, до­да­ла је, ко­ли­ко је зло­чи­на над срп­ским на­ро­дом до да­нас оста­ло не­ка­жње­но. „То нас до­дат­но оба­ве­зу­је да пам­ти­мо на­ше жр­тве, јер би био грех пре­пу­сти­ти их за­бо­ра­ву. Све док је се­ћа­ња на њих, до та­да ће­мо зна­ти ко­ли­ко је стра­шна це­на ко­јом је пла­ће­на на­ша сло­бо­да ко­ја се зо­ве Ре­пу­бли­ка Срп­ска”, до­да­ла је, на­по­ме­нув­ши да „та­мо где не­ма прав­де за све, ни­ка­да не мо­же би­ти ни по­ве­ре­ња”.

Осим чла­но­ва по­ро­ди­ца уби­је­не де­це, слу­же­њу по­ме­на у дво­ри­шту ОШ „Све­ти Са­ва”, где су на спо­мен-обе­леж­је по­ло­же­ни и вен­ци, при­су­ство­ва­ли су и иза­сла­ник пред­сед­ни­ка РС Урош Бје­ли­ца, в. д. ди­рек­то­ра Ре­пу­блич­ког цен­тра за ис­тра­жи­ва­ње ра­та, рат­них зло­чи­на и тра­же­ње не­ста­лих ли­ца Вик­тор Ну­ждић, пред­став­ни­ци ре­пу­блич­ких и ло­кал­них ин­сти­ту­ци­ја, гра­до­на­чел­ник Ис­точ­ног Са­ра­је­ва Љу­би­ша Ћо­сић, на­чел­ни­ци град­ских оп­шти­на, ђа­ци, про­фе­со­ри и мно­ги гра­ђа­ни Ис­точ­ног Са­ра­је­ва.