У част Труебе и грчке демократије

26. СОЛУН ДОК

Солун – Било је забавно провести касно ноћних пола сата у великој дворани Олимпиона на Аристотеловом тргу, у коју ме је довела радозналост. Дворана пуна, препуна, на великом платну Холивуд к’о на длану, тек је био почео телевизијски директни пренос церемоније доделе Оскара.

Посленици 26. Солунског фестивала документарног филма организовали су и успешно спровели колективно гледање оскаровске ноћи, све са нескривеном надом да ће се међу лауреатима наћи филмови два славна Грка – Александра Пејна („Бартонова академија”/„Te Holdovers”) и Јоргоса Лантимоса („Јадне ствари”/„Poor Things”). Завршило се како се завршило, сасвим очекивано. „Опенхајмер” Кристофера Нолана је доминирао, али су Грци у Олимпиону били сасвим задовољни Оскарима урученим Еми Стоун за најбољу главну улогу, те за костим, продукцијски дизајн и најбољу шминку и фризуру (Лантимосове „Јадне ствари”), као и са Оскаром за најбољу споредну женску улогу за Да’Вајн Џој Рандолф (Пејнов „Бартонова академија”). И међународна и грчка публика, која је до раних јутарњих сати остала у Олимпиону, није крила разочарење што је без заслуженог Оскара остао глумац Пол Ђамати за изванредну улогу професора у Пејновом филму...

***

Иначе, овогодишње издање ТиДФ донело је пред публику чак 265 најновијих документарних филмова из целог света. Све је почело још 7. марта када је председница Грчке Катерина Сакеларопулу лично уручила почасног „Златног Александра” за допринос филму славном шпанском редитељу Фернанду Труеби, са чијим је документарно-анимираним филмом „Упуцали су пијанисту” и отворен фестивал.

Председница Грчке је у свом говору посвећеном Труеби истакла да је он „велики филмски стваралац који је у сарадњи са Хавијером Марискалом направио визуелно уметничко дело са изразитим елементима политичког документарца”. Подсећања ради, овај Труебин филм нас води у године када је музички правац босанова цветала у Бразилу, истражујући мистериозни нестанак клавирског виртуоза и композитора Франсиска Тенорија јуниора током његове турнеје по Аргентини 1976. године и дотичући теме тешке диктатуре, ауторитарног угњетавања, злочина војног режима, као и деструктивну бруталност државног тероризма.

Посебно је интересантно да се овај, суштински, политички филм приказује на 26. ТиДФ на којем је један од програма посвећен 50. годишњици обнове демократије у Грчкој. Грчка председница се и тога дотакла истичући да је „ово још једна прилика да потврдимо своје поверење у једини Устав у коме нема људских бића заробљених у дискриминацији и стереотипима, нема ограничења слободе изражавања или лишавања основних права” и да „смо свесни да је демократија крхак концепт, који морамо бескрајно неговати, бранити и штитити”.

У омаж програму посвећеном Фернанду Труеби осим „Упуцали су пијанисту” приказују се и његови дугометражни документарци „Чико и Рита” (такође рађен са Хавијером Марискалом) и „ Кале 54” о легендарном џезисти Тито Пуентеу. У омаж програму 50. годишњице обнове демократије у Грчкој, осим низа догађаја који одају почаст храброј антидиктаторској борби, уз подсећање да демократија није само облик владавине, већ и свеукупни начин живота и става који захтева будност, жртве и саморефлексију, приказују се и четири култна филма који сведоче о драматичним догађајима, разоткривају мрачне странице грчке и европске политичке историје.

Међу њима је и филм „Проба” (1974) Жила Дасена, филмски есеј који балансира између документације и репрезентације, кроз инспиративно срочене заплете и архивске снимке самог снимања филма на, тих седамдесетих година прошлог века, узаврелој атинској Плитехници. Дасенов филм приказује неколико најпознатијих личности грчке културе попут, тада још младих Мелине Меркури и Микиса Теодоракиса, који су снажно дизали свој глас против диктатуре и опскурности војне хунте. Занимљиво, али Дасеново остварење „Проба” је завршено након обнове демократије у Грчкој и никада није било дистрибуирано у грчким биоскопима. Тако је филм добио још већу историјску и архивску вредност.

Још један филм који се издваја у одавању почасти грчкој демократији је „Совино наслеђе: Демократија или град снова” (1990) Криса Маркера, дубинска студија о директној демократији древне Грчке и начину на који се она развија попримајући облике савремених демократских режима, а ту су и филмови „Убиство новинара” данског аутора Мата Сарнеског (2022) и „Демократија” немачког аутора Давида Барнета (2015). Према речима уметничког директора фестивала Орестиса Андреадакиса сва ова документаристичка филмска дела „жанровски су са дубоким политичким, али и демократским обележјима и прави су синоним за слободу изражавања и несметан ток идеја”...