U čast Truebe i grčke demokratije

26. SOLUN DOK

Solun – Bilo je zabavno provesti kasno noćnih pola sata u velikoj dvorani Olimpiona na Aristotelovom trgu, u koju me je dovela radoznalost. Dvorana puna, prepuna, na velikom platnu Holivud k’o na dlanu, tek je bio počeo televizijski direktni prenos ceremonije dodele Oskara.

Poslenici 26. Solunskog festivala dokumentarnog filma organizovali su i uspešno sproveli kolektivno gledanje oskarovske noći, sve sa neskrivenom nadom da će se među laureatima naći filmovi dva slavna Grka – Aleksandra Pejna („Bartonova akademija”/„Te Holdovers”) i Jorgosa Lantimosa („Jadne stvari”/„Poor Things”). Završilo se kako se završilo, sasvim očekivano. „Openhajmer” Kristofera Nolana je dominirao, ali su Grci u Olimpionu bili sasvim zadovoljni Oskarima uručenim Emi Stoun za najbolju glavnu ulogu, te za kostim, produkcijski dizajn i najbolju šminku i frizuru (Lantimosove „Jadne stvari”), kao i sa Oskarom za najbolju sporednu žensku ulogu za Da’Vajn Džoj Randolf (Pejnov „Bartonova akademija”). I međunarodna i grčka publika, koja je do ranih jutarnjih sati ostala u Olimpionu, nije krila razočarenje što je bez zasluženog Oskara ostao glumac Pol Đamati za izvanrednu ulogu profesora u Pejnovom filmu...

***

Inače, ovogodišnje izdanje TiDF donelo je pred publiku čak 265 najnovijih dokumentarnih filmova iz celog sveta. Sve je počelo još 7. marta kada je predsednica Grčke Katerina Sakelaropulu lično uručila počasnog „Zlatnog Aleksandra” za doprinos filmu slavnom španskom reditelju Fernandu Truebi, sa čijim je dokumentarno-animiranim filmom „Upucali su pijanistu” i otvoren festival.

Predsednica Grčke je u svom govoru posvećenom Truebi istakla da je on „veliki filmski stvaralac koji je u saradnji sa Havijerom Mariskalom napravio vizuelno umetničko delo sa izrazitim elementima političkog dokumentarca”. Podsećanja radi, ovaj Truebin film nas vodi u godine kada je muzički pravac bosanova cvetala u Brazilu, istražujući misteriozni nestanak klavirskog virtuoza i kompozitora Fransiska Tenorija juniora tokom njegove turneje po Argentini 1976. godine i dotičući teme teške diktature, autoritarnog ugnjetavanja, zločina vojnog režima, kao i destruktivnu brutalnost državnog terorizma.

Posebno je interesantno da se ovaj, suštinski, politički film prikazuje na 26. TiDF na kojem je jedan od programa posvećen 50. godišnjici obnove demokratije u Grčkoj. Grčka predsednica se i toga dotakla ističući da je „ovo još jedna prilika da potvrdimo svoje poverenje u jedini Ustav u kome nema ljudskih bića zarobljenih u diskriminaciji i stereotipima, nema ograničenja slobode izražavanja ili lišavanja osnovnih prava” i da „smo svesni da je demokratija krhak koncept, koji moramo beskrajno negovati, braniti i štititi”.

U omaž programu posvećenom Fernandu Truebi osim „Upucali su pijanistu” prikazuju se i njegovi dugometražni dokumentarci „Čiko i Rita” (takođe rađen sa Havijerom Mariskalom) i „ Kale 54” o legendarnom džezisti Tito Puenteu. U omaž programu 50. godišnjice obnove demokratije u Grčkoj, osim niza događaja koji odaju počast hrabroj antidiktatorskoj borbi, uz podsećanje da demokratija nije samo oblik vladavine, već i sveukupni način života i stava koji zahteva budnost, žrtve i samorefleksiju, prikazuju se i četiri kultna filma koji svedoče o dramatičnim događajima, razotkrivaju mračne stranice grčke i evropske političke istorije.

Među njima je i film „Proba” (1974) Žila Dasena, filmski esej koji balansira između dokumentacije i reprezentacije, kroz inspirativno sročene zaplete i arhivske snimke samog snimanja filma na, tih sedamdesetih godina prošlog veka, uzavreloj atinskoj Plitehnici. Dasenov film prikazuje nekoliko najpoznatijih ličnosti grčke kulture poput, tada još mladih Meline Merkuri i Mikisa Teodorakisa, koji su snažno dizali svoj glas protiv diktature i opskurnosti vojne hunte. Zanimljivo, ali Dasenovo ostvarenje „Proba” je završeno nakon obnove demokratije u Grčkoj i nikada nije bilo distribuirano u grčkim bioskopima. Tako je film dobio još veću istorijsku i arhivsku vrednost.

Još jedan film koji se izdvaja u odavanju počasti grčkoj demokratiji je „Sovino nasleđe: Demokratija ili grad snova” (1990) Krisa Markera, dubinska studija o direktnoj demokratiji drevne Grčke i načinu na koji se ona razvija poprimajući oblike savremenih demokratskih režima, a tu su i filmovi „Ubistvo novinara” danskog autora Mata Sarneskog (2022) i „Demokratija” nemačkog autora Davida Barneta (2015). Prema rečima umetničkog direktora festivala Orestisa Andreadakisa sva ova dokumentaristička filmska dela „žanrovski su sa dubokim političkim, ali i demokratskim obeležjima i pravi su sinonim za slobodu izražavanja i nesmetan tok ideja”...