Шта Ужичане мучи пред обнову Трга партизана

Ужице – Градски Трг партизана, овенчан звањем једног од најлепших и са значајем у светским енциклопедијама архитектуре, култно је место за генерације Ужичана. Грађен уз европске урбанистичке идеје између 1958. и 1961. године, са многим вишеспратницама и пословним здањима око њега, одавно је стасао у понос града и омиљено састајалиште младих. Зато се овде увек с пажњом слушају јавне приче о плановима са овим заштићеним простором.

Управо је актуелна тема шта се може очекивати од могуће реконструкције Трга партизана, за који је градска власт прошле године усвојила одлуку о изради Плана детаљне регулације. То питање покренули су активисти Грађанске читаонице „Либерграф”, с поруком „Трг је наш” и трибином о тргу недавно одржаном у сали биоскопа. Пре трибине приказан је играни филм „Први грађанин мале вароши”, који је редитељ Пуриша Ђорђевић снимио 1961. у Ужицу када је та мала варош градњом трга и околне урбанистичке целине постајала модеран град (чијем центру је ово и сада основа).

Могу ли људи који су се родили и одрастали у граду, поред Трга партизана као првог градског симбола, да утичу на одлуке о будућности овог култног места? Колико су водећи јавни простори важни за локалну заједницу? То су питања са поменуте трибине, на којој су говорили архитекта-конзерватор Алекса Цигановић, просторни планер урбаниста Антоније Ћатић (докторанд у Даблину) и Владан Синђић из „Либерграфа”.

Најпре је Синђић објаснио да је одлуку о изради Плана детаљне регулације град донео пре годину дана, с тим што, сматра он, постоји низ спорних детаља у овој одлуци. – Циљ нам је да упозоримо да се са тргом не деси оно што се десило с неким симболима града, почев од старе хидроцентрале, Старог града, Влајковог платоа, чесме у Малом парку... Многе ствари су се у Ужицу промениле, без нашег учешћа полако нестаје оно што памтимо као важне детаље овог града – рекао је координатор „Либерграфа”.

О томе зашто вредности Трга партизана треба сачувати говорио је Алекса Цигановић, већ две деценије ангажован на заштити културних добара, а родио се и одрастао крај овог трга. Он је 2012. од супруге пројектанта трга Станка Мандића добио могућност да прегледа Мандићеву документацију, да би му затим колеге из хрватског Клањеца уступиле документацију вајара Франа Кршинића, чије је дело монументални Титов споменик за ужички трг. Укрштањем тих података настао је Цигановићев текст о тргу објављен 2013. године. – Трг партизана је сада под претходном заштитом, евидентиран као културно добро. У том евиденционом листу чудно је што је трг део једне шире, изразито хетерогене урбанистичке целине од Прве основне школе до Слануше. Као да се понавља грешка учињена 1949. када је 25 „ужичких историјских зграда” стављено под заштиту, а остало их је свега десетак. Јасно је да је заштита културних добара запуштена, ситуација заштите одвија се у складу са вољом политичког естаблишмента. Чека нас, дакле, пуно искушења у најављеној обнови простора Трга партизана. Кључна питања су шта ће се догодити са парцелом „Поште”, како третирати фасаде, пасаже и друго око трга, чија је вредност и данас актуелна – рекао је на трибини Цигановић.

Конференцију „Прошлост, садашњост, будућност Трга партизана”, одржану у Ужицу 2011. уз учешће водећих стручњака, поменуо је Антоније Ћатић. Тада је закључено да је и овај трг био жртва транзиције, угрожен транзиционим механизмом у коме се посматра као просторни ресурс зарад омогућавања одређене комерцијализације. Ћатић подсећа да се код нас неретко усвајају такозвани инвеститорски урбанистички планови, за задовољавање одређених интереса (па и прескакање процеса предвиђених законом), те упозорава да ужички ГУП (из 2011) и План генералне регулације (из 2015) нису у потпуном складу кад је реч о културно-историјској целини Трга партизана.

А градску анегдоту о тргу, с јасном поруком, поменуо је на трибини њен модератор Зоран Филиповић (аутор популарног „Дринкмановог забавника”). – Према урбаној легенди која је почетком седамдесетих кружила међу младим Ужичанима, некад озлоглашени чувар трга Луковић отишао је у пензију јер је ослепео од одсјаја оних белих мермерних плоча на тргу у које је превише гледао. А Трг партизана више није тако бео, споменик Титу су склонили, „Пошта” је срушена... – с носталгијом је указао Филиповић.