Šta Užičane muči pred obnovu Trga partizana

Užice – Gradski Trg partizana, ovenčan zvanjem jednog od najlepših i sa značajem u svetskim enciklopedijama arhitekture, kultno je mesto za generacije Užičana. Građen uz evropske urbanističke ideje između 1958. i 1961. godine, sa mnogim višespratnicama i poslovnim zdanjima oko njega, odavno je stasao u ponos grada i omiljeno sastajalište mladih. Zato se ovde uvek s pažnjom slušaju javne priče o planovima sa ovim zaštićenim prostorom.

Upravo je aktuelna tema šta se može očekivati od moguće rekonstrukcije Trga partizana, za koji je gradska vlast prošle godine usvojila odluku o izradi Plana detaljne regulacije. To pitanje pokrenuli su aktivisti Građanske čitaonice „Libergraf”, s porukom „Trg je naš” i tribinom o trgu nedavno održanom u sali bioskopa. Pre tribine prikazan je igrani film „Prvi građanin male varoši”, koji je reditelj Puriša Đorđević snimio 1961. u Užicu kada je ta mala varoš gradnjom trga i okolne urbanističke celine postajala moderan grad (čijem centru je ovo i sada osnova).

Mogu li ljudi koji su se rodili i odrastali u gradu, pored Trga partizana kao prvog gradskog simbola, da utiču na odluke o budućnosti ovog kultnog mesta? Koliko su vodeći javni prostori važni za lokalnu zajednicu? To su pitanja sa pomenute tribine, na kojoj su govorili arhitekta-konzervator Aleksa Ciganović, prostorni planer urbanista Antonije Ćatić (doktorand u Dablinu) i Vladan Sinđić iz „Libergrafa”.

Najpre je Sinđić objasnio da je odluku o izradi Plana detaljne regulacije grad doneo pre godinu dana, s tim što, smatra on, postoji niz spornih detalja u ovoj odluci. – Cilj nam je da upozorimo da se sa trgom ne desi ono što se desilo s nekim simbolima grada, počev od stare hidrocentrale, Starog grada, Vlajkovog platoa, česme u Malom parku... Mnoge stvari su se u Užicu promenile, bez našeg učešća polako nestaje ono što pamtimo kao važne detalje ovog grada – rekao je koordinator „Libergrafa”.

O tome zašto vrednosti Trga partizana treba sačuvati govorio je Aleksa Ciganović, već dve decenije angažovan na zaštiti kulturnih dobara, a rodio se i odrastao kraj ovog trga. On je 2012. od supruge projektanta trga Stanka Mandića dobio mogućnost da pregleda Mandićevu dokumentaciju, da bi mu zatim kolege iz hrvatskog Klanjeca ustupile dokumentaciju vajara Frana Kršinića, čije je delo monumentalni Titov spomenik za užički trg. Ukrštanjem tih podataka nastao je Ciganovićev tekst o trgu objavljen 2013. godine. – Trg partizana je sada pod prethodnom zaštitom, evidentiran kao kulturno dobro. U tom evidencionom listu čudno je što je trg deo jedne šire, izrazito heterogene urbanističke celine od Prve osnovne škole do Slanuše. Kao da se ponavlja greška učinjena 1949. kada je 25 „užičkih istorijskih zgrada” stavljeno pod zaštitu, a ostalo ih je svega desetak. Jasno je da je zaštita kulturnih dobara zapuštena, situacija zaštite odvija se u skladu sa voljom političkog establišmenta. Čeka nas, dakle, puno iskušenja u najavljenoj obnovi prostora Trga partizana. Ključna pitanja su šta će se dogoditi sa parcelom „Pošte”, kako tretirati fasade, pasaže i drugo oko trga, čija je vrednost i danas aktuelna – rekao je na tribini Ciganović.

Konferenciju „Prošlost, sadašnjost, budućnost Trga partizana”, održanu u Užicu 2011. uz učešće vodećih stručnjaka, pomenuo je Antonije Ćatić. Tada je zaključeno da je i ovaj trg bio žrtva tranzicije, ugrožen tranzicionim mehanizmom u kome se posmatra kao prostorni resurs zarad omogućavanja određene komercijalizacije. Ćatić podseća da se kod nas neretko usvajaju takozvani investitorski urbanistički planovi, za zadovoljavanje određenih interesa (pa i preskakanje procesa predviđenih zakonom), te upozorava da užički GUP (iz 2011) i Plan generalne regulacije (iz 2015) nisu u potpunom skladu kad je reč o kulturno-istorijskoj celini Trga partizana.

A gradsku anegdotu o trgu, s jasnom porukom, pomenuo je na tribini njen moderator Zoran Filipović (autor popularnog „Drinkmanovog zabavnika”). – Prema urbanoj legendi koja je početkom sedamdesetih kružila među mladim Užičanima, nekad ozloglašeni čuvar trga Luković otišao je u penziju jer je oslepeo od odsjaja onih belih mermernih ploča na trgu u koje je previše gledao. A Trg partizana više nije tako beo, spomenik Titu su sklonili, „Pošta” je srušena... – s nostalgijom je ukazao Filipović.