Од уздржане молитве до раскошног кликтања

Хор РТС-а, један од наших најрепрезентативнијих ансамбала, има дугу, богату и успешну традицију. Основан је 1939. године, са диригентом Миланом Бајшанским на челу, прекинуо је континуирани рад током Другог светског рата, а одмах после тога започео је своје снажно деловање у нашој средини – пре свега великим бројем премијерних извођења оних дела што се, због високих захтева које стављају пред извођаче, ретко чују на подијуму и смелих остварења, савремених и авангардних у разним тренуцима овог дугог периода.

Сваки од потоњих диригената донео је неки свој печат: Боривоје Симић је изградио гвоздену дисциплину, која је била неопходна за остваривање великих домета; Младен Јагушт је брусио сваки детаљ до савршенства; Владимир Крањчевић је водио рачуна о томе да сваки члан хора ужива у свом доприносу. Бојан Суђић је, најпре као асистент диригента, а затим као дугогодишњи диригент ансамбла успео да оствари фину комуникацију са ансамблом: чланови хора беспрекорно следе његове захтеве и сугестије, па извођење представља заједнички стваралачки чин. У последње време Хор се није тако често појављивао на подијуму, па су утолико значајнији овакви сусрети и најава програма обележавања 85 година његовог  постојања и рада са чак 15 концерата у овој години.

Трећи у том низу, одржан у Коларчевој задужбини, био је посвећен духовним делима Сергеја Рахмањинова, композитора и пијанисте који је музичку литературу и историју музике најснажније обогатио својим клавирским опусом, али је истовремено имао  велики афинитет и према гласу: можда је његова вокална лирика познатија од хорске музике, у којој је, пак, остварио значајан спој православне традиције и – у односу на њу – нешто савременије хармонске структуре. Управо тај спој, који је очигледан и у његовом раном делу „В молитвах неусипајушчују Богородицу”, којим је започет концерт, представља за извођаче привлачан изазов.

С великим пијететом и искреном оданошћу према духовној музици и огромним искуством у њеној интерпретацији, диригент Бојан Суђић је затим храбро захватио громаду каква је „Литургија” Рахмањинова. Ставивши мушки хор испред женског направио је занимљиву драматургију у вертикали, коју бисмо могли означити као неку врсту звука и одзвука, стамене и флуидне равни које се беспрекорно спајају. У хоризонталном ткању је, пак, комбиновао микродинамику појединих одсека са целовитим развојем у макроструктури композиције. Суђић полази од текста као суштине духовног дела, те се његов диригентски гест потпуно разликује од оног који користи при вођењу оркестра. Тако је хорски звук ишао од уздржане молитве до раскошног кликтања, од микронијанси до великих распона, а фина гибања, успостављана између хора и солиста, држала су ово монументално дело као чврсту целину.

Полутама у којој је био цео подијум, светла усредсређена само на партитуре на пултевима извођача, препуна сала Коларчеве задужбине,  пун и заобљен хорски звук – све то је допринело снажном утиску, који су посетиоци могли да понесу са овог концерта. На дуги аплауз изведена су два „биса” – после снажног „Јако да царја” из „Литургије” Рахмањинова следило је „Тебе појем” из Мокрањчеве „Литургије”  као својеврстан синоним православне духовности.