Od uzdržane molitve do raskošnog kliktanja

Hor RTS-a, jedan od naših najreprezentativnijih ansambala, ima dugu, bogatu i uspešnu tradiciju. Osnovan je 1939. godine, sa dirigentom Milanom Bajšanskim na čelu, prekinuo je kontinuirani rad tokom Drugog svetskog rata, a odmah posle toga započeo je svoje snažno delovanje u našoj sredini – pre svega velikim brojem premijernih izvođenja onih dela što se, zbog visokih zahteva koje stavljaju pred izvođače, retko čuju na podijumu i smelih ostvarenja, savremenih i avangardnih u raznim trenucima ovog dugog perioda.

Svaki od potonjih dirigenata doneo je neki svoj pečat: Borivoje Simić je izgradio gvozdenu disciplinu, koja je bila neophodna za ostvarivanje velikih dometa; Mladen Jagušt je brusio svaki detalj do savršenstva; Vladimir Kranjčević je vodio računa o tome da svaki član hora uživa u svom doprinosu. Bojan Suđić je, najpre kao asistent dirigenta, a zatim kao dugogodišnji dirigent ansambla uspeo da ostvari finu komunikaciju sa ansamblom: članovi hora besprekorno slede njegove zahteve i sugestije, pa izvođenje predstavlja zajednički stvaralački čin. U poslednje vreme Hor se nije tako često pojavljivao na podijumu, pa su utoliko značajniji ovakvi susreti i najava programa obeležavanja 85 godina njegovog  postojanja i rada sa čak 15 koncerata u ovoj godini.

Treći u tom nizu, održan u Kolarčevoj zadužbini, bio je posvećen duhovnim delima Sergeja Rahmanjinova, kompozitora i pijaniste koji je muzičku literaturu i istoriju muzike najsnažnije obogatio svojim klavirskim opusom, ali je istovremeno imao  veliki afinitet i prema glasu: možda je njegova vokalna lirika poznatija od horske muzike, u kojoj je, pak, ostvario značajan spoj pravoslavne tradicije i – u odnosu na nju – nešto savremenije harmonske strukture. Upravo taj spoj, koji je očigledan i u njegovom ranom delu „V molitvah neusipajuščuju Bogorodicu”, kojim je započet koncert, predstavlja za izvođače privlačan izazov.

S velikim pijetetom i iskrenom odanošću prema duhovnoj muzici i ogromnim iskustvom u njenoj interpretaciji, dirigent Bojan Suđić je zatim hrabro zahvatio gromadu kakva je „Liturgija” Rahmanjinova. Stavivši muški hor ispred ženskog napravio je zanimljivu dramaturgiju u vertikali, koju bismo mogli označiti kao neku vrstu zvuka i odzvuka, stamene i fluidne ravni koje se besprekorno spajaju. U horizontalnom tkanju je, pak, kombinovao mikrodinamiku pojedinih odseka sa celovitim razvojem u makrostrukturi kompozicije. Suđić polazi od teksta kao suštine duhovnog dela, te se njegov dirigentski gest potpuno razlikuje od onog koji koristi pri vođenju orkestra. Tako je horski zvuk išao od uzdržane molitve do raskošnog kliktanja, od mikronijansi do velikih raspona, a fina gibanja, uspostavljana između hora i solista, držala su ovo monumentalno delo kao čvrstu celinu.

Polutama u kojoj je bio ceo podijum, svetla usredsređena samo na partiture na pultevima izvođača, prepuna sala Kolarčeve zadužbine,  pun i zaobljen horski zvuk – sve to je doprinelo snažnom utisku, koji su posetioci mogli da ponesu sa ovog koncerta. Na dugi aplauz izvedena su dva „bisa” – posle snažnog „Jako da carja” iz „Liturgije” Rahmanjinova sledilo je „Tebe pojem” iz Mokranjčeve „Liturgije”  kao svojevrstan sinonim pravoslavne duhovnosti.