Мењају се и свет и Америка

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 23. октобра – Ако гласаш за Барака Обаму, гласаш у складу с тежњама целог света. Ако гласаш за Џона Мекејна, гласаш за Америку која неће дозволити да је мења већ измењени свет.

Таква и слична поједностављивања могу да се чују и на овдашњим и на улицама других метропола. Разноврсне наде и стрепње се везују за исход америчких председничких избора, 4. новембра.

Не памти се, готово, ситуација налик садашњој: с временским па и суштинским подударностима изазова трке ка Белој кући и глобалне „фрке”. Светска тумбања, од највећих савремених ратишта, у Ираку и Авганистану, до финансијске кризе, утицаће битно на избор председника САД, а резултат гласања Американаца утицаће на погледе света према суперсили, као и на процене шанси многих нација у интернационалним односима.

У оптицају је више сценарија, будућности саздане на тако „оригиналном споју”. Своде се на три – биће боље, још горе, или ће се „све променити да би остало исто”.

Мора бити боље, јер горе не може бити, стари је цинизам, који данас делује као оптимизам, јер многи стратези „не виде крај” савременим драмама света и Америке која му је дуго „главни усмеривач”. Искрсавају, уједно, наговештаји спремности и Америке и света за прераспоређивање снага, реформу менталитета и приоритета. Као и за разне друге промене, у широком распону од жељених до оних које су се испоставиле као нужност, уз прилагођавања онима које су настале а да до сада нису биле препознате или признате.

Тренутак је вероватно, што би се рекло, историјски, а свакако је прилично лутријски. „Коцкања” на Волстриту, као и њему слична, произвела су рекордан број губитника, па су тим чешће „молитве” да се појави „спасилац” који ће спојити пожељности, као што су мање једнострана Америка и мање подељени свет на „про” и „анти” американизам.

Таква „магичност” приписује се Обами. Он би, наводно, могао да споји неспојивости које опстају и после пада Берлинског зида, срушеног кад је као 28-годишњак, постдипломац (касније доктор) права на Харварду, био још далеко од овдашње, врхунске, политичке сцене.

Више него било који други председнички кандидат, Обама оличава „меку моћ” која подразумева, уз остало, давање предности дипломатији над применом силе, констатује данас „Њујорк тајмс”, уз напомену да Мекејн даје предност „тврдој моћи”, додуше уз најаву „веће еластичности” од његовог републиканског колеге, садашњег председника Џорџа Буша. Лист, склонији Обами него Мекејну, ипак уочава да подела на „голуба” и „јастреба” није увек јасна, па као примере наводи веће склоности Обаме да „интервенише из хуманитарних разлога” (као што је Бил Клинтон образлагао бомбардовање СРЈ 1999. године) као и спремност да у потрази за Осамом бин Ладеном интервенише и на територији савезничког Пакистана. Док је спремнији да, пре него Мекејн, оконча америчко војно ангажовање у Ираку које, опет за разлику од републиканског ривала, сматра „од почетка погрешним, јер је тако занемарен авганистански фронт на коме су „оживели” и свргнути талибани и злогласна Ал Каида.

Што се простора бивше СФРЈ тиче, Мекејн важи за истрајног заступника албанских интереса. Обама се у том погледу „довија”: показује разумевање за Србију, али се не одриче балканских „достигнућа” Била Клинтона (чија му је подршка, а још више његове супруге, сенаторке Хилари, коју је из председничке трке елиминисао унутар дуела у Демократској партији, потребна за придобијање изборне већине). Његов кандидат за потпредседника, Џозеф Бајден, на том терену је био ангажован слично Мекејну…

Независно од „појединости”, аналитичари истичу да је неопходно да у измењеним светским околностима Америка промени – себе. Ферид Закарија, овдашњи експерт индијског порекла, препоручује Америци „нову дисциплинованост”, па и самоконтролу, после много година у којима је, након распада СССР-а, по свету радила што јој се прохтело „без икакве контроле њене моћи”, што је Вашингтону омогућило да буде „арогантан, тром и непажљив”…

Све анкете показују убедљиво већинско мишљење овдашње и светске јавности да се у већем делу Бушове готово осмогодишње владавине, а нарочито од почетка инвазије на Ирак у марту 2003, Америка кретала у „погрешном смеру”. Многи су упозоравали да прогласом „глобалног рата против тероризма” (због удара отетим путничким авионима, 11. септембра 2001. године на Њујорк и Вашингтон) САД не смеју да запусте други фронт – претходно откривене злоупотребе компаније Енрон и њених коопераната, које су подриле поверење у темеље овдашњег система – слободно, поготову берзанско, предузетништво.

Испоставило се, међутим, да се „све скупило”. Рат против тероризма није ни изблиза при крају, а надовезао се, после сужавања грађанских слобода, колапс низа финансијских гиганата, за чије спасавање сада масивно интервенише држава (са стартних 700 милијарди долара), оспоравајући светињу овдашњег просперитета, неприкосновеност закона тржишта, а уједно потресајући свет који се придружио америчком путоказу

Подуже би могло да потраје комплетирање решења. И овде и другде.

Буш је за 15. новембар сазвао самит Групе 20, индустријских сила, кандидата за елитни статус, као и појединих „проблема”.

Америка би да се тако опет искаже као водећи глобални фактор. Тражи светску интервенцију за проблем који се одавде раширио светом. То делује, ипак, као битна промена: досад је Америка препоручивала, или наметала, свој модел као решења за проблеме других…