Menjaju se i svet i Amerika

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 23. oktobra – Ako glasaš za Baraka Obamu, glasaš u skladu s težnjama celog sveta. Ako glasaš za Džona Mekejna, glasaš za Ameriku koja neće dozvoliti da je menja već izmenjeni svet.

Takva i slična pojednostavljivanja mogu da se čuju i na ovdašnjim i na ulicama drugih metropola. Raznovrsne nade i strepnje se vezuju za ishod američkih predsedničkih izbora, 4. novembra.

Ne pamti se, gotovo, situacija nalik sadašnjoj: s vremenskim pa i suštinskim podudarnostima izazova trke ka Beloj kući i globalne „frke”. Svetska tumbanja, od najvećih savremenih ratišta, u Iraku i Avganistanu, do finansijske krize, uticaće bitno na izbor predsednika SAD, a rezultat glasanja Amerikanaca uticaće na poglede sveta prema supersili, kao i na procene šansi mnogih nacija u internacionalnim odnosima.

U opticaju je više scenarija, budućnosti sazdane na tako „originalnom spoju”. Svode se na tri – biće bolje, još gore, ili će se „sve promeniti da bi ostalo isto”.

Mora biti bolje, jer gore ne može biti, stari je cinizam, koji danas deluje kao optimizam, jer mnogi stratezi „ne vide kraj” savremenim dramama sveta i Amerike koja mu je dugo „glavni usmerivač”. Iskrsavaju, ujedno, nagoveštaji spremnosti i Amerike i sveta za preraspoređivanje snaga, reformu mentaliteta i prioriteta. Kao i za razne druge promene, u širokom rasponu od željenih do onih koje su se ispostavile kao nužnost, uz prilagođavanja onima koje su nastale a da do sada nisu bile prepoznate ili priznate.

Trenutak je verovatno, što bi se reklo, istorijski, a svakako je prilično lutrijski. „Kockanja” na Volstritu, kao i njemu slična, proizvela su rekordan broj gubitnika, pa su tim češće „molitve” da se pojavi „spasilac” koji će spojiti poželjnosti, kao što su manje jednostrana Amerika i manje podeljeni svet na „pro” i „anti” amerikanizam.

Takva „magičnost” pripisuje se Obami. On bi, navodno, mogao da spoji nespojivosti koje opstaju i posle pada Berlinskog zida, srušenog kad je kao 28-godišnjak, postdiplomac (kasnije doktor) prava na Harvardu, bio još daleko od ovdašnje, vrhunske, političke scene.

Više nego bilo koji drugi predsednički kandidat, Obama oličava „meku moć” koja podrazumeva, uz ostalo, davanje prednosti diplomatiji nad primenom sile, konstatuje danas „Njujork tajms”, uz napomenu da Mekejn daje prednost „tvrdoj moći”, doduše uz najavu „veće elastičnosti” od njegovog republikanskog kolege, sadašnjeg predsednika Džordža Buša. List, skloniji Obami nego Mekejnu, ipak uočava da podela na „goluba” i „jastreba” nije uvek jasna, pa kao primere navodi veće sklonosti Obame da „interveniše iz humanitarnih razloga” (kao što je Bil Klinton obrazlagao bombardovanje SRJ 1999. godine) kao i spremnost da u potrazi za Osamom bin Ladenom interveniše i na teritoriji savezničkog Pakistana. Dok je spremniji da, pre nego Mekejn, okonča američko vojno angažovanje u Iraku koje, opet za razliku od republikanskog rivala, smatra „od početka pogrešnim, jer je tako zanemaren avganistanski front na kome su „oživeli” i svrgnuti talibani i zloglasna Al Kaida.

Što se prostora bivše SFRJ tiče, Mekejn važi za istrajnog zastupnika albanskih interesa. Obama se u tom pogledu „dovija”: pokazuje razumevanje za Srbiju, ali se ne odriče balkanskih „dostignuća” Bila Klintona (čija mu je podrška, a još više njegove supruge, senatorke Hilari, koju je iz predsedničke trke eliminisao unutar duela u Demokratskoj partiji, potrebna za pridobijanje izborne većine). Njegov kandidat za potpredsednika, Džozef Bajden, na tom terenu je bio angažovan slično Mekejnu…

Nezavisno od „pojedinosti”, analitičari ističu da je neophodno da u izmenjenim svetskim okolnostima Amerika promeni – sebe. Ferid Zakarija, ovdašnji ekspert indijskog porekla, preporučuje Americi „novu disciplinovanost”, pa i samokontrolu, posle mnogo godina u kojima je, nakon raspada SSSR-a, po svetu radila što joj se prohtelo „bez ikakve kontrole njene moći”, što je Vašingtonu omogućilo da bude „arogantan, trom i nepažljiv”…

Sve ankete pokazuju ubedljivo većinsko mišljenje ovdašnje i svetske javnosti da se u većem delu Bušove gotovo osmogodišnje vladavine, a naročito od početka invazije na Irak u martu 2003, Amerika kretala u „pogrešnom smeru”. Mnogi su upozoravali da proglasom „globalnog rata protiv terorizma” (zbog udara otetim putničkim avionima, 11. septembra 2001. godine na Njujork i Vašington) SAD ne smeju da zapuste drugi front – prethodno otkrivene zloupotrebe kompanije Enron i njenih kooperanata, koje su podrile poverenje u temelje ovdašnjeg sistema – slobodno, pogotovu berzansko, preduzetništvo.

Ispostavilo se, međutim, da se „sve skupilo”. Rat protiv terorizma nije ni izbliza pri kraju, a nadovezao se, posle sužavanja građanskih sloboda, kolaps niza finansijskih giganata, za čije spasavanje sada masivno interveniše država (sa startnih 700 milijardi dolara), osporavajući svetinju ovdašnjeg prosperiteta, neprikosnovenost zakona tržišta, a ujedno potresajući svet koji se pridružio američkom putokazu

Poduže bi moglo da potraje kompletiranje rešenja. I ovde i drugde.

Buš je za 15. novembar sazvao samit Grupe 20, industrijskih sila, kandidata za elitni status, kao i pojedinih „problema”.

Amerika bi da se tako opet iskaže kao vodeći globalni faktor. Traži svetsku intervenciju za problem koji se odavde raširio svetom. To deluje, ipak, kao bitna promena: dosad je Amerika preporučivala, ili nametala, svoj model kao rešenja za probleme drugih…