И жене понекад живе од клања

Ниш - Пијачан дан у Мрамору, четвртак, рано пре подне. Вукоје облачи плаву радничку блузу пошкропљену крвљу, обува дубоке гумене чизме, рибарске. Док се јутарње сунце разлива низ мраморску падину, Вукоје оштри, један од други, два дуга ножа, као у некој од Хичкокових сцена. Заслепљује одсјај оштрих сечива.
Вукоје расклопи два метална сталка, стави пречку попут вратила, окачи о њу ченгеле. У великом котлу загреје воду. Онда зађе у пијацу, тражи муштерију. Чим неко купи прасе, он ће: - Газда, ′оћемо да кољемо?
Ако добије потврдан одговор, истог тренутка кошчатом руком зграби прасе за задње ноге и крупним корацима граби ка месту клања. Муштерија честито није ни стигла до тог места, а Вукоје већ зарио нож у прасеће грло, испарава крвца врела. Док његови компањони шуре прасе, Вукоје иде по нову муштерију и чим види да се сељак и купац ценкају, застане и чека. Често се и сам умеша, е да би куповина што пре пала, а онда оно његово: - Газда, ′оћемо да кољемо?

Вукоје живи од клања.

- Прасе је вакцинисано, чисто месо, жив ми Зоки - убеђује један тамнопути продавац старији брачни пар који купује прасе за унуков рођендан.

- Јесте, пријатељу, чисто месо, знам човека - умеша се Вукоје.

- Склони се, бре пријатељу, не требају нам саветници кад купујемо прасе - одбруси муштерија.

У Мрамору многи живе од сточне пијаце. Бивши фабрички радници, који су остали без посла, латили су се ножа и прешли на нови бизнис. Вукоје не жели много да прича, али каже да је Мрамор прошле године био "завијен у црно", када је пијаца неколико месеци била затворена због свињске куге.

Ножа су се латиле чак и жене. Ту близу је један брачни пар који коље "на велико". Душу дало за репортажу, хитамо тамо... Испред куће виси шест сређених прасића, још четири је у обради. Ко је овде главни, питамо. Газда још није ни отворио уста, његова жена у плавом комбинезону, која је вешто баратала ножем око прасета, одбруси: - Нећемо да се сликамо, ни да причамо. Сликала нас је једна телевизија, па су нас после зафркавали да смо кољачи.

- Реците нам колико дневно закољете - инсистирамо.

- Нећемо да кажемо - категорична је она.

- Кажите нам бар цену - упорни смо.

- Нећемо ни то да кажемо - још је упорнија кољачица.

Цена је десет динара по килограму живе мере, што значи да за прасе од двадесет килограма клање кошта 200 динара. Када је пијачни дан, неки зараде и до стотинак евра, кад се помножи са четири, није лоше.

Враћамо се тамнопутом продавцу: - Ево, ће да меримо ово, осамнаест кила и четиристо, значи осамнаест, по осамдесет динара, то је хиљаду четиристо четрдесет, заокружујемо на хиљаду четиристо. Нећеш велико, добро, ћу ти уватим мање, али ово ти је чисто месо, очију ми.

Код Милутина Јовановића из Баличевца је нешто скупље - сто динара за килограм живе мере.

- Тражим сто динара, а да ли ћу да добијем, ће да видимо, слабо иде, народ нема паре.

На питање зашто је код њега скупље, Милутин одговара: - Није скупље, него јевтиније. Купи код њега, па га измери код куће, мора да фале три-четири кила. То су препродавци, закидају на мери, па испадне много скупље.

- А како ћу ја да знам ко је препродавац, а ко прави?

- Кантар ће ти каже кад дођеш кући - одговара мудро Милутин.

Муштерије наговара и Мирољуб Митић из Мерошине: - Ово ти је бела домаћа раса укрштена са пијатреном, ево има туфнице. Незадовољни смо, брате, много трговци, мало купци. Ево, сад је ту била инспекција, траже ми билет, реко′, нећу да вам дам. Кад истерате ове трговце са прасићи, ја ћу вам дам билет. Плате код сељака по 70-80 динара и онда их продају. Ја тражим сто, они продају за 90-95, закину на меру, па им испадне 110. А ја имам велики издаци, ево какви издаци имам. Рецимо, ја сам имао осам комада, билет је 492 динара по комаду, онда, шприцање и обележавање 80 динара по комаду. Кукуруз ти је 20 динара, па сад ти види рачуницу. Имам још једну туру, десет комада, али они су још мали. Где се исплати? Ове године вршим чистку, једну свињу сам пуштио код вепра, другу не пуштам, кољем. Имам два вепра, то све кољем. Имао сам два вагона пшеницу и кукуруз и то сам дао стоци. Имам краву јуницу, теле, две крмаче, два вепра, то су све они појели - развија Мирољуб своју рачуницу.

Жале нам се и Зоран Љубомировић из Мерошине и Милош Митић из Балаинца. - Слабо иде у односу како је храна скупа, цена је слаба. Чекамо да почну ове славе.

Прокупчанин Стојан продаје јариће и козе, француску алпину која је, каже, много квалитетнија од домаће расе. За јаре тражи четири хиљаде, за козу две и по.

- Ову француску алпину купио сам од једног испод Копаоника. Много је добра. Моја мајка каже - сине, она даје кајмак, а не млеко.

Милоје из Дољевца продаје јагањце по 180 динара за килограм, овце по сто и јариће по 130 динара по килограму. Славиша Ракић из Крајковца продао је две рањенице од по 120 килограма, отишле по 90 динара за килограм.

- Нисам задовољан. Кукуруз је двадесет динара, она саму себе поједе док стигне до пијаце. Радим као комерцијалиста у једној приватној фирми и чувам свиње, али питање је докле ћу. Прошле године су прасићи били 180 динара, значи два евра и 25 центи, а сада тек нешто више од једног евра. Зашто је то тако, питајте владу. Влада зна.