„Антићеви дани” уз „Мит о птици”

Нови Сад – Бронзани Мика Антић враћен је са поправке после више месеци у централни новосадски Дунавски парк, па пред том бистом коју је прошлог јула однело олујно невреме, свако данас може да положи цвеће. Обележава се песников рођендан 14. март, а цела ова мартовска недеља у Новом Саду у знаку је сећања на ствараоца који је током 20. века оставио узбудљив, нежан и духовит, као и мисаони, неизбрисив печат новосадске, али не само њене културне сцене.

Наклоњен уметности, и перу и кичици, песник и сликар, новинар и уредник, као и филмски редитељ, провео је у Новом Саду велики део свог живота и стваралаштва, а град памти велико име наше културе и кроз годишњу манифестацију „Антићеви дани” (11–18. марта), који овог пута носе назив по његовој књизи „Мит о птици”.

Програм се одвија углавном у Трибини младих Културног центра Новог Сада, организатора манифестације, у његовом Малом ликовном салону и у Ликовном салону, као и у Издавачкој кући Прометеј.

Укључена су и деца из ОШ „Мирослав Мика Антић”, уз које је манифестација почела представљањем часописа „Детињство” који издаје фестивал „Змајеве дечје игре”. Часопис доноси два темата посвећена Јовану Јовановићу Змају у 190. години од песниковог рођења и књизи „Бамби” поводом 100 година од првог издања.

Такође, деца су укључена на ликовни конкурс „Антићевих дана”, а одабрани дечји радови изложени су у Трибини младих.

Део програма је традиционална изложба „У дијалогу са Миком Антићем”, а овог пута је у том светлу представљен, у Малом ликовном салону, новосадски сликар Бојан Кириџић, један од уметника са Петроварадинске тврђаве где је атеље имао и Мика Антић.

Снимци Микиног атеља у старој тврђави ушли су у документарни филм редитеља Душана Стојановића, који се приказује у склопу мултмедијалне изложбе „Мит о птици”, отворене прексиноћ у Ликовном салону КЦ. Стојановић је рекао да филм покушава да пренесе да је „Мит о птици“ можда најдрагоценије дело из последње трећине Антићевог живота и стваралаштва, којим уметник покушава да нађе начин да се сретне са оним што је изгубио у животу.

– Он је отишао у дубоку филозофију да би докучио тај недостатак који је донело страдање његовог пријатеља из младости Милета Дилеје. Пошто су ти Роми на наше поднебље дошли из Индије, уметник је трагао за Тибетанском књигом мртвих и за тим пријатељством које је изгубио у детињству. Тако да је и овај „Мит о птици” само наставак дуготрајног пријатељства што се није прекинуло – каже Стојановић.

Уз филм, приказане су велике фотографије Мике Антића, у црно-белој техници, чији је аутор новосадски фоторепортер Бранко Лучић, који је забележио многе животне тренутке уметника и новинара са којим је једно време делио редакцију „Дневника”.

– Ем је био духовит, ем увек одсутан, у неком свом свету. Ја сам 1977. почео да радим, а он је 1982. отишао у пензију. Радио је тад у „Невену”. Видимо се пред лифтом и тако... Чувена је прича да сви ујутро дођу у седам сати, али рано им је то, па нешто мамурни стоје, ћуте, пред лифтом. Ћути и Мика. Онда отвара једна од оних врата и каже: „Кад ми немамо пред лифтом да причамо, немамо ни у лифту”. И оде сам горе – прича Лучић ту анегдоту за „Политику”.

Бележио је Микине шетње и те дуге погледе, као и лице склопљених очију, наслоњено на рукав вуненог џемпера. Ту су и сусрети са песникињом Десанком Максимовић, сликарем Мићом Михајловићем, глумцем Љубом Тадићем, тренутак када је песник угледао чак 50. издање своје књиге „Плави чуперак”...

Аутор фотографија сећа се и анегдоте када је Антић једном приликом посетио сликара Мићу Михајловића у његовом атељеу, такође на Петроварадинској тврђави.

– Мика није могао да мирује, увек је он радио акварел, неко уље, и наравно, правио је записе поред слике, о чему размишља... Тако је радио нешто и код Миће, где су после дошли гости Американци. Гледају они, питају мајсторе пошто је – и, узели Микину слику. Мића је после причао како је полудео. Ја, каже, академски сликар, а они узели аматера сликара – испричао је уз осмех Бранко Лучић.

Лучић је вероватно аутор и последње фотографије Антића из 1986. године. То јутро је добио Награду ослобођења Војводине, како каже, а навече је издахнуо.

Овогодишња фестивалска награда „Мирослав Антић” додељена је књижевнику Селимиру Радуловићу, који је и управник Библиотеке Матице српске, за „Запис на стубу, јерусалимском”, а на конкурс је пристигло педесет песничких књига. Неки од песника чије су књиге ушле у ужи избор биће представљени у суботу и у понедељак увече у „Трибини младих“.