У свету као код куће

Део програмске целине „Синтопија” манхајмског позоришта Teatarhaus G7 посвећен темама демократизације и дедемократизације биће представљен и београдској публици данас и сутра у Битеф театру. У пројекту „Синтопија” по позиву су учествовали уметници из Немачке, затим Панаме, Малезије, Тајвана и Србије. Њен део под називом „У свету као код куће”, који ће публика бити у прилици да види у Битеф театру, чине позоришна инсталација „Радикална интимност” Војислава Клачара и Влатка Илића, и цртежи немачке сликарке Ане Лајбах насловљени са „Скоро као код куће”.

– „Радикална интимност” је рад о просторима, оним којих се сећамо, просторима наших раних дана, ишчезлим оквирима и нашим свакодневним окружењима, и о томе како их обликујемо и како они повратно обликују нас. Када смо ступили у контакт са Филипом Бодеом, драматургом позоришта Teatarhaus G7, разговарајући о томе како се теме демократизације и дедемократизације тичу савремене уметности, и како се њима можемо бавити када и док стварамо, дошли смо на идеју да тежиште нашег рада ставимо на једну кућу и двориште надомак Београда где живимо и које живећи у њима мењамо, ево већ 15 година – објашњава за „Политику” Војислав Клачар, док  Влатко Илић  наглашава да демократија није само модел друштвеног уређења, нити се она тиче само политичких институција и процеса у једном ужем смислу те речи.

– Демократија има везе и с тим како живимо наше животе, а они се увек одвијају у некаквим окружењима. То су наше собе, зграде, улице којима се крећемо, наша радна места, а то су данас у све већој мери и технолошки генерисана окружења. Она свој облик попримају кроз сусрет са нама, и уједно сведоче о томе да ли живљењем ми просто репродукујемо постојеће симболичке норме и друштвене структуре, или не. Поменута кућа и двориште су за ових 15 година нашег борављења у њима готово у потпуности измењени. Кућа се преправљала, њени су зидови прекривени бршљаном, двориште је испуњено различитих садницама, док његови различити делови чувају сећање на она места из којих смо потекли – тврди Влатко Илић.

Пројекат „Синтопија” конципиран је тако да успостави дијалог између уметника и уметница из Манхајма с једне, и из других земаља са друге стране.

– У оквиру наше тематске целине, Филип Боде нас је повезао са немачком сликарком Аном Лајбах, и на њеним цртежима је приказан хибридни свет испуњен мотивима из њене и наше свакодневице. Када је реч о „Радикалној интимности”, ми смо желели да публику доведемо у наш простор, али да она притом осети извесну дезоријентисаност, која нас увек подстиче на додатни напор како бисмо се оријентисали, па и дословно, јер тада на друкчији начин обраћамо пажњу на наше непосредно окружење и то шта нам се налази надохват руке – прича Војислав Клачар.

Сцена Битеф театра, по речима Влатка Илића, постаје сцена другог места које заиста постоји, нашег дворишта и куће. Позоришну инсталацију стога чине аудио-шетња кроз овај амбијент и сасвим лична фото-архива која сведочи о трансформацијама кроз које он пролази, док средишно место заузима изложени објекат, кревет испуњен земљом, и видео-рад са глумцима Александром Кецманом и Петром Ђурђевићем, који ће бити присутни и на сцени.

– У питању јесте простор интиме, а његова радикалност почива на томе што се интимност протеже преко зидова и изван тога што традиционално схватамо као приватну сферу, најпре у своје непосредно окружење реметећи на известан начин уређен низ кућа, још карактеристичан за Војводину где се ова кућа и двориште налазе, а сада и у простор позоришта. Људи и предмети, живи и неживи свет, не затичу се испред нас насумично. Наше окружење, и симболичко и материјално, нужно је одраз одређене идеологије, тога како разумемо свет и наше место у њему. Уколико тежимо свету у којем бисмо се сви осетили као код куће, неопходно је демонтирати његово здраворазумско схватање, не би ли нам се указале перспективе друкчије и боље будућности – тврди Влатко Илић.