О киши и уметности

Прослављени руски режисер Никита Михалков је овако објаснио питање важности националне културе: Питање (...културе...) пред нама није само питање нашег времена, већ и питање наше будућности. Уколико желимо бити заиста озбиљни, то је и питање наше националне безбедности.

 Уколико поверујемо Никити Михалкову, човеку који у последње време, осим са Кустурицом, другује и са Путином, и прихватимо да је улагање у филм, а посредно значи и у културу у целости, ствар националне безбедности, онда је Република Српска у последњих годину почела да подиже свој еквивалент ракетног штита.

Овај тренд је отпочео 2007. године државном копродукцијом на филму Свети Георгије убива аждаху Срђана Драгојевића, пројектом који је означен као пројекат од националног значаја у самој Србији, а настављен је копродукцијом филма Турнеја Горана Марковића који се изравно бави ратним збивањима 1993. године у Босни и Херцеговини и Хрватској и прати догодовштине, како нас обавештава прес материјал, групе глумаца које њихова наивност доводи у центар стравичних догађаја, али истовремено их и спасава из невероватних и по живот опасних ситуација. Сам редитељ је више пута истицао у јавним наступима да је овај филм од велике важности јер ће поред имена Србије на великим светским фестивалима стајати и име Републике Српске.

Политички врх Републике Српске, који воли да овај ентитет назива успешнијим деломБосне, охрабрује овај талас кроз серију даљих улагања у културу чиме би кроз систем софистициране репрезентације националног интереса потврдила свој претпостављени нови имиџ.

Да не би све стало на пословично предузетним филмским радницима, Музеј савремене уметности из Бањалуке угостио је изложбу Миодрага Б. Протића из збирке Музеја савремене уметности из Београда, уметника и осниваче ове престижне институције, и тиме започео сарадњу која ће се вероватно и наставити.

Овом списку се однедавно придружила и међународна годишња изложба Спапорт (игра речи – дослован превод речи Бања и Лука на енглески језик) коју је организовала група младих уметника окупљених око невладине организације Проток, уз подршку Музеја савремене уметности из Бањалуке. Уметнички директор и кустос првог, инаугуралног издања ове изложбе, под називом Напољу пада киша, али ја у то не верујем, јесте млада историчарка уметности из Београда Ана Никитовић.

Жеља организатора је да кроз ову годишњу изложбу створе платформу преко које би не само Република Српска већ и цела Босна партиципирали у светским токовима савремене уметности. Ова амбиција је и озваничена кроз уводни текст Раденка Милака, директора центра за визуелне комуникације Проток, али и кроз паметан и стручан избор радова и уметника, којих има преко четрдесет, који творе основу за ту платформу.

Тако румунски уметник Матеј Бежанару излаже серију фотографија насталих током резиденцијалног боравка у Бањалуци ове године, које, како нам он сам каже, говоре о националистичком менталитету, изолацији, југословенском наслеђу али и оптимизму за будућност. 

Британски уметник Фил Колинс, који је прошле године номинован за Тарнерову награду, у раду Бесплатна фото-лабораторија позива грађане Бањалуке да своје филмове донесу на бесплатно развијање у Фото-лабораторију Ристо али и такође да дозволе уметнику да тако добијене фотографије даље користи и тако постану и коаутори и део његовог рада .

Рад 5. децембар 1978. Бојана Фајфрића, уметника који живи и ради у Амстердаму, истражује случај робне куће Боска у Бањалуци кроз инсталацију сачињену од фотографија које су начинили сами радници у периоду од 1978. до 2007. године. Слике радне свакодневице и ритуализације нормалности тако настају испред кулиса историје великих наратива последње три деценије, али и сведоче о ратној и транзиционој економској реалности Републике Српске.

Посебно су интересантни радови младих босанских уметника. Поред већ познатих имена, попут Шејле Камерић и Јасмиле Жбанић, ту се налази и изврсни видео рад Аделе Јушић Снајперист који се кроз интимну и нимало патетичну личну исповест гледа у очи не само као сопствени губитак већ и политику која је довела до избора или убити или бити убијен и која је одговорна за масовна погубљења, геноцид у Сребреници и хиљаде протераних.

Кроз овај репрезентативни избор, добру поставку и велики број паметно одабраних простора Бањалука и изложба Спапорт себе уписују на мапу великих регионалних уметничких дешавања. 

Но, уколико прихватимо тврдњу да је савремена уметност могућа само тамо где се и производи, где то оставља ову изложбу и саму манифестацију? Да ли Бањалука осим као „излагачки простор” може и да произведе сцену? Сцену која ће одговорити императиву савремене уметности да подједнако полаже право и на нашу свакодневицу и велике политичке теме.

На тај захтев се може одговорити само ако се осим продукционих услова појаве и политике уметности. Политике уметности које, да парафразирамо Витгенштајна, неће моћи да ћуте о ономе о чему се не може говорити .