O kiši i umetnosti

Proslavljeni ruski režiser Nikita Mihalkov je ovako objasnio pitanje važnosti nacionalne kulture: Pitanje (...kulture...) pred nama nije samo pitanje našeg vremena, već i pitanje naše budućnosti. Ukoliko želimo biti zaista ozbiljni, to je i pitanje naše nacionalne bezbednosti.

 Ukoliko poverujemo Nikiti Mihalkovu, čoveku koji u poslednje vreme, osim sa Kusturicom, druguje i sa Putinom, i prihvatimo da je ulaganje u film, a posredno znači i u kulturu u celosti, stvar nacionalne bezbednosti, onda je Republika Srpska u poslednjih godinu počela da podiže svoj ekvivalent raketnog štita.

Ovaj trend je otpočeo 2007. godine državnom koprodukcijom na filmu Sveti Georgije ubiva aždahu Srđana Dragojevića, projektom koji je označen kao projekat od nacionalnog značaja u samoj Srbiji, a nastavljen je koprodukcijom filma Turneja Gorana Markovića koji se izravno bavi ratnim zbivanjima 1993. godine u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj i prati dogodovštine, kako nas obaveštava pres materijal, grupe glumaca koje njihova naivnost dovodi u centar stravičnih događaja, ali istovremeno ih i spasava iz neverovatnih i po život opasnih situacija. Sam reditelj je više puta isticao u javnim nastupima da je ovaj film od velike važnosti jer će pored imena Srbije na velikim svetskim festivalima stajati i ime Republike Srpske.

Politički vrh Republike Srpske, koji voli da ovaj entitet naziva uspešnijim delomBosne, ohrabruje ovaj talas kroz seriju daljih ulaganja u kulturu čime bi kroz sistem sofisticirane reprezentacije nacionalnog interesa potvrdila svoj pretpostavljeni novi imidž.

Da ne bi sve stalo na poslovično preduzetnim filmskim radnicima, Muzej savremene umetnosti iz Banjaluke ugostio je izložbu Miodraga B. Protića iz zbirke Muzeja savremene umetnosti iz Beograda, umetnika i osnivače ove prestižne institucije, i time započeo saradnju koja će se verovatno i nastaviti.

Ovom spisku se odnedavno pridružila i međunarodna godišnja izložba Spaport (igra reči – doslovan prevod reči Banja i Luka na engleski jezik) koju je organizovala grupa mladih umetnika okupljenih oko nevladine organizacije Protok, uz podršku Muzeja savremene umetnosti iz Banjaluke. Umetnički direktor i kustos prvog, inauguralnog izdanja ove izložbe, pod nazivom Napolju pada kiša, ali ja u to ne verujem, jeste mlada istoričarka umetnosti iz Beograda Ana Nikitović.

Želja organizatora je da kroz ovu godišnju izložbu stvore platformu preko koje bi ne samo Republika Srpska već i cela Bosna participirali u svetskim tokovima savremene umetnosti. Ova ambicija je i ozvaničena kroz uvodni tekst Radenka Milaka, direktora centra za vizuelne komunikacije Protok, ali i kroz pametan i stručan izbor radova i umetnika, kojih ima preko četrdeset, koji tvore osnovu za tu platformu.

Tako rumunski umetnik Matej Bežanaru izlaže seriju fotografija nastalih tokom rezidencijalnog boravka u Banjaluci ove godine, koje, kako nam on sam kaže, govore o nacionalističkom mentalitetu, izolaciji, jugoslovenskom nasleđu ali i optimizmu za budućnost. 

Britanski umetnik Fil Kolins, koji je prošle godine nominovan za Tarnerovu nagradu, u radu Besplatna foto-laboratorija poziva građane Banjaluke da svoje filmove donesu na besplatno razvijanje u Foto-laboratoriju Risto ali i takođe da dozvole umetniku da tako dobijene fotografije dalje koristi i tako postanu i koautori i deo njegovog rada .

Rad 5. decembar 1978. Bojana Fajfrića, umetnika koji živi i radi u Amsterdamu, istražuje slučaj robne kuće Boska u Banjaluci kroz instalaciju sačinjenu od fotografija koje su načinili sami radnici u periodu od 1978. do 2007. godine. Slike radne svakodnevice i ritualizacije normalnosti tako nastaju ispred kulisa istorije velikih narativa poslednje tri decenije, ali i svedoče o ratnoj i tranzicionoj ekonomskoj realnosti Republike Srpske.

Posebno su interesantni radovi mladih bosanskih umetnika. Pored već poznatih imena, poput Šejle Kamerić i Jasmile Žbanić, tu se nalazi i izvrsni video rad Adele Jušić Snajperist koji se kroz intimnu i nimalo patetičnu ličnu ispovest gleda u oči ne samo kao sopstveni gubitak već i politiku koja je dovela do izbora ili ubiti ili biti ubijen i koja je odgovorna za masovna pogubljenja, genocid u Srebrenici i hiljade proteranih.

Kroz ovaj reprezentativni izbor, dobru postavku i veliki broj pametno odabranih prostora Banjaluka i izložba Spaport sebe upisuju na mapu velikih regionalnih umetničkih dešavanja. 

No, ukoliko prihvatimo tvrdnju da je savremena umetnost moguća samo tamo gde se i proizvodi, gde to ostavlja ovu izložbu i samu manifestaciju? Da li Banjaluka osim kao „izlagački prostor” može i da proizvede scenu? Scenu koja će odgovoriti imperativu savremene umetnosti da podjednako polaže pravo i na našu svakodnevicu i velike političke teme.

Na taj zahtev se može odgovoriti samo ako se osim produkcionih uslova pojave i politike umetnosti. Politike umetnosti koje, da parafraziramo Vitgenštajna, neće moći da ćute o onome o čemu se ne može govoriti .