Колоритне „Путнице” дамама у част

Циле Маринковић после неког времена опет је пред престоничком публиком. Решио је да се отварање поставке деси баш за 8. март, дамама у част. У пространом Салону Музеја града Београда под насловом „Путнице” изложио је премијерно серију најновијих радова, насталих у последњих неколико година. Платна колоритна и визуелно богата – Циле онакав каквог га и знамо. Поред нове продукције, представио је и неколико старијих остварења која до сада нису била излагана, а у вези су са идејом путовања и путника.

„Познат у домаћим ликовним круговима по аутентичнoм ликовном изразу, Циле Маринковић представља незаобилазну фигуру у тумачењима и дефинисању токова београдске ликовне сцене од осамдесетих година 20. века до данашњих дана. Као особена личност Маринковић негује специфичан и отворен однос са публиком, јавношћу и публицитетом и тиме своју уметност чини доступнијом ширем аудиторијуму”, речи су Јелене Медаковић, директорке Музеја града Београда, у пратећем каталогу.

Марија Стошић, виши кустос Музеја града Београда и кустос изложбе, прецизира за наш лист да су путнице одредница и заједнички именитељ већине изложених радова и актуелни су део шире темe која уметника окупира већ више деценија а то су пролазници. Они представљају шаренолику плејаду најразличитијих ликова, људe које уметник среће у градовима у којима борави, у превозу, на улици, у кафани, у пролазу.

– За изложбу су одабрани радови што приказују углавном женске појединачне или групне портрете. Оне својим пркосним, необичним ставовима, у ексцентричној одећи и са чудним фризурама представљају својеврстан омаж савременом друштву и човеку у њему. Остварења на изложби „Путнице” показују сву снагу експресивног набоја аутора по коме је препознатљив и веран му је од својих сликарских почетака, пре више од педесет година. Још од тада постоји интензивно интересовање за жену и женски лик на платну. Данашње Цилетове путнице су представљене у урбаном окружењу, као галерија занимљивих ликова са својим судбинама, траумама, радостима, жељама, сновима и надањима – објашњава она.

И истиче даље елементе његовог живота и сликарског поступка који су међусобно скопчани:

– Сликарство Цилета Маринковића смештено у оквире уметничких покрета последњих деценија 20. века, под утицајем поп-арта и америчке визуелне културе, са одредницама новог експресионизма, нове фигурације и трансавангарде, само делимично дефинише сликарски образац којим уметник изражава свој лични стил. Сам уметник је путник, па су му подвојеност живота између две метрополе, Београда и Париза, честа путовања по Европи, боравак у Америци, омогућили да са дистанце посматра те занимљиве протагонисте.

Фигуре у различитим ставовима, на великим форматима, често веће него у природној величини, заузимају претежни део композиције. Сликане су најпре акрилном, а потом уљаном бојом, што визуелно платну даје посебну чврстину. Потез је снажан и брз, боје су у пуном наносу четке намазане у неколико слојева, на неким платнима посебно интензивне и јарке, супротстављене црној – наглашава наша саговорница.

Међу старијим делима, постављеним на доњем салонском нивоу пред нама су цртежи, акварели, пастели и радови на папиру мањих димензија који представљају серију ликова, портрета, групних портрета, актова, рађени у широком распону од краја 20. века и у првим деценијама 21. века. У овом вишегодишњем пресеку стваралачког опуса, пловећи кроз ликове и  мизансцене разноликих композиција, пратећи цртеже и друге радове, можемо јасније да сагледамо, каже Марија Стошић, савремене Цилетове путнице које и даље пролазе поред њега и које му дају инспирацију за стваралачки рад

У разговору са нама Циле Маринковић био је расположен, очито задовољан урађеним.

– Срећан сам што сам изложио и нова дела и старије радове, слике које никада нигде до сада нису биле виђене. И све се добро уклопило у неким сегментима, посебно се добро сродило са простором. Он је посебан, не личи на већину београдских галерија, мало подсећа на веће париске просторе, попут Фондације „Луј Витон” – казао је за „Политику” наш познати уметник.

И додао:

– Иначе стварам лако, то тече. Некад брзо настане слика, некада се враћам након неког времена. Како кад. Куриозитет је да на доњем простору има и колажа из серије мојих радова коју у колекцији има Софи Марсо, а ту је и примерак колажа који сам урадио у младости, а који је био изложен у Салону Музеја савремене уметности давно. Што се мотива тиче фасциниран сам метежом, брзином нашег друштва, појединцима који увек некуд журе… У авионима, у возовима. Једно позориште друштва око нас.