Рецепти за старинске колаче у Конгресној библиотеци САД

Црепаја – Када се у Црепаји прича о посластицама, забрањено је помињати кетеринг услугу и фенси колаче, јер се овде месе само они банатски, домаћи. Од тог „материјала” овдашње вредне домаћице зготовиле су и литературу, такву да се смести међу корице књиге „Старински рецепти”, која се нашла на полицама Конгресне библиотеке Сједињених Америчких Држава у Вашингтону. Са те адресе у Удружење жена „Црепајке” стигло је ових дана писмо захвалности којим се, како се наводи, „одаје признање њиховом труду у име Конгресне библиотеке и библиотекарке др Карли Хејден, „уз дубоку захвалност на пријему наслова који је одличан додатак нашој збирци”.

„То је огроман успех за једно мало удружење. Чињеница да рецепте које смо ми сачувале од мајки и бака сада могу да прочитају и корисници Конгресне библиотеке велика је част и признање. Верујемо да ће највише бити од користи нашим људима, али се бојим да тамо у Америци немају правог материјала и сировину да умесе банатске старинске колаче”, у шали каже за „Политику” Верица Бировљев Текијашки, председница „Црепајки”. Ово малено удружење је са старим слатким патентом 2017. постало члан Федерације клубова Унеска Србије у Европи.

Од почетка су, додаје наша саговорница, Црепајке мешале посао и задовољство. Своју мисију су тако озбиљно схватиле да нема недеље а да не учествују или приреде неки догађај. Тако црепајачких слаткиша има и на колонијама сликара, мобама, косидбама и разноврсним такмичењима. Вредне женице намерне су да очувају традицију и обичаје, најпре у свом дому, па и даље, да се покажу. Пријему у породицу Унеска кумовао је један телевизијски наступ, приказивање њиховог банатског фруштука и чувених старинских колача. Облатне, оне класичне са млеком, кифле „на тулузину”, али и вез, ткање, песништво, сликање, па и приказивање како су се некада Сосе облачиле – у цицане сукње, па преко кецеља, блуза дугих рукава, штрикане чарапе и банатски кожни опанци – запали су за око Федерацији Унеска, из које је стигла Повеља о пријему „за очување етичких и моралних норми, као и неговање културне баштине”.

„Свака мајсторица у кухињи зна да од једног теста може да испадне више врста колача: гурабије, гранцле, кифлице, пужићи… Различит укус и изглед даје само облик, разни додаци и глазуре. Шаролико, јефтино и издашно, јер некада су породице биле велике, па се морало направити много хране а да није скупа. Слатко се спремало само за свечане прилике, за Божић и Ускрс, или за једини паорски дан одмора, када су на асталу били они недељни колачи. Лења пита била је обавезна за време бербе кукуруза. Наше баке нису имале прашак за пециво, нити ванилин-шећер. Уместо тога су користиле соду бикарбону, санкаладу и цимет, а од осталог материјала располагале су путером, орасима, рогачем, пекмезом, маком, медом...”, објашњава Верица Бировљев Текијашки из Удружења жена „Црепајке”. Ово удружење окупља десетак чланица, које се састају сваке недеље два пута у просторијама овдашњег јавног комуналног предузећа.

Недељом се углавном друже и праве „ратне” планове, која ће шта да ради, умеси и понесе када се спремају за нови наступ, док се четвртком баве ручним радовима. Једне везу, друге плету, хеклају разне корпице, сликају на стаклу… Због недостатка простора по кућама брижно чувају етно предмете, посуђе, машине за прављење бомбона, цедке, а посебно ретку комловару. То је корпа од прућа за комлов, који се користи као квасац за мешење хлеба. По шифоњерима су и захвалнице, дипломе, пехари, медаље за хуманитарни рад, јер све што направе одлази у народне кухиње.