Поета словенске крви из шехера Ужица

Ужице – „Постоји много рукописа и трагова о средњовековној и познијој историји вароши Ужице, посебно из времена османске доминације. По многима, Ужице је шехер, варош са више јавних и приватних грађевина, џамија, медреса, текија и других градских објеката. Међутим, мало је или нема помена о књижевницима, сликарима, зографима из тог доба, онима који су духом стварања остали у сећању генерација које долазе. Један од њих је знаменити песник и књижевник Алаудин Ужичанин, познатији као Сабит Ужичанин, рођен у Ужицу у 17. столећу. Решетке заборава прекриле су њихова дела и дух њиховог стварања. Има ли савремено Ужице право да заборави ове великане рођене у овој вароши у неком другом времену, вакту, земану? Нема, рећи ће сви они којима дух стварања нешто значи...”

Ово у најновијем броју часописа „Историјска баштина” (који издаје Историјски архив Ужице) пише Драгиша Милосављевић, историчар уметности са мноштвом објављених књига о културном наслеђу југозападне Србије. Подсећа он да је средином 17. века писац Хаџи Калфа описао ову варош (називајући је тада Узиџа) да се налази у дугуљастој долини, са тврдим градом изнад реке, с мало њива, али врло много башти, те да „личи на Меку”. Помиње Милосављевић и записе Евлије Челебије из познијег времена да су мештани Ужица „чисти, богати, господствени, вредни и предузимљиви”, да међу њима има „доста умних људи и књижевника”.

Један од таквих био је поменути Сабит Ужичанин, рођен овде између 1650. и 1660. године, а умро у Истанбулу 1712. Истакнут по песништву као „један од најзначајнијих диванских песника, не само класичне османске књижевности већ и својеврсна апологема модерне литературе”. Османски критичари сматрали су га „великим песником који је у турску поезију унео више новог и особеног”. О њему аутор текста у „Историјској баштини” и ово бележи: „Нема, нажалост, довољно података о животу и раду Сабита Ужичанина, који доказано потиче из српске, тачније словенске породице (која је живела у Ужицу и примила ислам)”. То поткрепљује тврдњом да га босанско-херцеговачки проучаваоци Сабитовог поетског стваралаштва карактеришу као „песника словенске крви са Балкана, који је писао једноставним језиком блиским свакодневном говору”.

За Сабита Ужичанина, додаје Милосављевић, зна се да је писао на османском језику, али је знао и арапски и персијски. Наводи његова дела (поема „Миражџија” преведена је на наш језик), помиње да се неретко користио пословицама и параболама које су облик сачувале и до нашег времена (изреке „гутљај воде”, „узимање у руке”, „гледање привлачним очима”...). У Истанбулу је с почетка 18. века овај поета био „на високој цени”.

Драгиша Милосављевић закључује да је Сабит Ужичанин неправедно заборављени књижевник рођен у Ужицу, што отвара и питања „о томе како се највреднији ствараоци заборављају да би их преузимали други народи и њихове културне парадигме. Има ли српска култура право да заобилази вредности једне друге епохе које су овде поникле и у себе упиле највредније староседелачке етичке и естетске прерогативе, прожимајући њима своја незаборавна дела”, пита се аутор записа „Варош Ужице и заборављени песник Сабит Ужичанин” објављеног у „Историјској баштини”.