Буш као Џон Вејн

Специјално за „Политику” од дописника Танјуга из Париза

Амерички редитељ, сценариста и продуцент Оливер Стон боравио је прошле недеље у Паризу, где је промовисао свој нови филм о Џорџу Бушу, „W”, који ће се појавити у француским биоскопима следеће недеље. Аутор филмова о Џону Ф. Кенедију и Ричарду Никсону, овог пута се бави портретом председника који је „изменио историју“, како је рекао на „мастер-класу“ који је у среду дао у француској престоници. Стон прати Буша, кога тумачи Џош Бролин („Нема земље за старце“, „Амерички гангстер“), од периода алкохолизма, преко верског преображаја до успона на трон 43. председника САД и једне од најмоћнијих личности света.

Иако је појављивање филма померено уочи америчких председничких избора (у САД је у биоскопима од 17. октобра), редитељ је објаснио да његова идеја није била да се укључи у кампању против републиканаца, већ да да портрет данашње Америке.

„То није због Обаме, већ због тога где се Америка налази у овом тренутку“, објаснио је Стон.

Радња филма је усредсређена на рат у Ираку и његов непосредан повод, 11. септембар, који је од Буша направио ратног председника, дајући му прилику да превазиђе војне походе свога оца.

„То је Шекспировска драма, у стилу Хенрија Петог“, каже редитељ.

Скот види Буша као неку врсту Џона Вејна, усамљеног каубоја са дивљег запада, егоисту и насилника који плени на екрану, упоређујући његову политику са каубојским менталитетом.

У портретисању Буша Скот иде до карикатуре, како би „приказао људску страну“ једног од најомраженијих америчких председника. Оно што га привлачи код ликова попут Буша, Никсона и Кенедија јесте „драмски ексцес“.

У току европске промоције свог филма Стон је одговорио и на питања која смо му поставили за „Политику“.

Коју улогу су Буш и америчка администрација имали на Балкану, а нарочито на Косову?

Улога америчке администрације је доминација. Био сам на Косову, тамо влада хаос. Америка има тенденцију у последњих педесет, па чак и сто година, да поједностављује свет, да га дуализује – ми против њих. Непрестано наилазимо на примере хистерије и панике, као, на пример, у периоду после Другог светског рата, када је претекст била борба против комунизма, због чега су многи грађани привођени, избацивани са посла, послати у затворе и погубљени.

Ова снажна параноја од комунизма се пренела све до рата против тероризма. Она је у основи концепта о интервенционизму. Али ми нисмо тамо само да бисмо интервенисали, већ и да бисмо оставили базе. Једном када имамо базе у некој земљи, постајемо окупатори и тако смо и третирани, било да је у питању Косово, било Ирак или Саудијска Арабија раније. Били смо свуда и желимо да се мешамо у све. Створили смо нову флоту која је послата у Венецуелу и карипске воде, створили смо нове војне снаге у Африци. Трошимо билион долара годишње на ратове и Пентагон. Шта радити са толиким парама, оружјем, људима, војском? Седети скрштених руку? Тешко.

Војноиндустријски комплекс је најопаснија ствар у Америци. Његови представници су богати, моћни и непријатељи су људског рода. Велико је питање како Барак Обама може да им стане на пут, да ућутка лобије и разне интересне групе и смањи ове издатке (уколико победи на изборима).

Колико је Холивуд подржавао визију Пентагона и америчке спољне политике?

Холивуд је често, иако не увек, давао подршку Пентагону. Новинари се никада нису упуштали у то да провере да ли су неки филмови имали одобрење Пентагона. Филм „Спасавање редова Рајана“ (Стивена Спилберга) јесте апологија рата. Америка је деведесетих поново почела да да воли рат. Направио сам филм „Вод смрти“ осамдесетих година, о рату у Вијетнаму, како бих показао да је потребно учинити све да се избегне рат. „Спасавање редова Рајана“ је био велики хит, док много интелигентнији и контемплативнији филмови, попут филма „Танка црвена линија“ Теренса Малика, нису добро прошли.

Филм Ридлија Скота, „Пад црног јастреба“ одлично је технички направљен, али је порука грозна – на сцени је још једном глорификовање технологије рата.

Филм „Топ ган“ (Тонија Скота) из осамдесетих година је филм који има скаредну поруку –сви ти млади, секси пилоти борбених авиона послати су да се боре у „трећем светском рату” против Руса. Тако се завршава филм. Људи попут Џерија Бракхајмера (познати амерички продуцент: „Топ Ган“, „Пад црног јастреба“) направили су много пара, а проповедају скаредност, рат, доктрину „Америка на првом месту“. То је срамно и ови људи би требало да буду позвани на одговорност за оно што раде.