Buš kao Džon Vejn

Specijalno za „Politiku” od dopisnika Tanjuga iz Pariza

Američki reditelj, scenarista i producent Oliver Ston boravio je prošle nedelje u Parizu, gde je promovisao svoj novi film o Džordžu Bušu, „W”, koji će se pojaviti u francuskim bioskopima sledeće nedelje. Autor filmova o Džonu F. Kenediju i Ričardu Niksonu, ovog puta se bavi portretom predsednika koji je „izmenio istoriju“, kako je rekao na „master-klasu“ koji je u sredu dao u francuskoj prestonici. Ston prati Buša, koga tumači Džoš Brolin („Nema zemlje za starce“, „Američki gangster“), od perioda alkoholizma, preko verskog preobražaja do uspona na tron 43. predsednika SAD i jedne od najmoćnijih ličnosti sveta.

Iako je pojavljivanje filma pomereno uoči američkih predsedničkih izbora (u SAD je u bioskopima od 17. oktobra), reditelj je objasnio da njegova ideja nije bila da se uključi u kampanju protiv republikanaca, već da da portret današnje Amerike.

„To nije zbog Obame, već zbog toga gde se Amerika nalazi u ovom trenutku“, objasnio je Ston.

Radnja filma je usredsređena na rat u Iraku i njegov neposredan povod, 11. septembar, koji je od Buša napravio ratnog predsednika, dajući mu priliku da prevaziđe vojne pohode svoga oca.

„To je Šekspirovska drama, u stilu Henrija Petog“, kaže reditelj.

Skot vidi Buša kao neku vrstu Džona Vejna, usamljenog kauboja sa divljeg zapada, egoistu i nasilnika koji pleni na ekranu, upoređujući njegovu politiku sa kaubojskim mentalitetom.

U portretisanju Buša Skot ide do karikature, kako bi „prikazao ljudsku stranu“ jednog od najomraženijih američkih predsednika. Ono što ga privlači kod likova poput Buša, Niksona i Kenedija jeste „dramski eksces“.

U toku evropske promocije svog filma Ston je odgovorio i na pitanja koja smo mu postavili za „Politiku“.

Koju ulogu su Buš i američka administracija imali na Balkanu, a naročito na Kosovu?

Uloga američke administracije je dominacija. Bio sam na Kosovu, tamo vlada haos. Amerika ima tendenciju u poslednjih pedeset, pa čak i sto godina, da pojednostavljuje svet, da ga dualizuje – mi protiv njih. Neprestano nailazimo na primere histerije i panike, kao, na primer, u periodu posle Drugog svetskog rata, kada je pretekst bila borba protiv komunizma, zbog čega su mnogi građani privođeni, izbacivani sa posla, poslati u zatvore i pogubljeni.

Ova snažna paranoja od komunizma se prenela sve do rata protiv terorizma. Ona je u osnovi koncepta o intervencionizmu. Ali mi nismo tamo samo da bismo intervenisali, već i da bismo ostavili baze. Jednom kada imamo baze u nekoj zemlji, postajemo okupatori i tako smo i tretirani, bilo da je u pitanju Kosovo, bilo Irak ili Saudijska Arabija ranije. Bili smo svuda i želimo da se mešamo u sve. Stvorili smo novu flotu koja je poslata u Venecuelu i karipske vode, stvorili smo nove vojne snage u Africi. Trošimo bilion dolara godišnje na ratove i Pentagon. Šta raditi sa tolikim parama, oružjem, ljudima, vojskom? Sedeti skrštenih ruku? Teško.

Vojnoindustrijski kompleks je najopasnija stvar u Americi. Njegovi predstavnici su bogati, moćni i neprijatelji su ljudskog roda. Veliko je pitanje kako Barak Obama može da im stane na put, da ućutka lobije i razne interesne grupe i smanji ove izdatke (ukoliko pobedi na izborima).

Koliko je Holivud podržavao viziju Pentagona i američke spoljne politike?

Holivud je često, iako ne uvek, davao podršku Pentagonu. Novinari se nikada nisu upuštali u to da provere da li su neki filmovi imali odobrenje Pentagona. Film „Spasavanje redova Rajana“ (Stivena Spilberga) jeste apologija rata. Amerika je devedesetih ponovo počela da da voli rat. Napravio sam film „Vod smrti“ osamdesetih godina, o ratu u Vijetnamu, kako bih pokazao da je potrebno učiniti sve da se izbegne rat. „Spasavanje redova Rajana“ je bio veliki hit, dok mnogo inteligentniji i kontemplativniji filmovi, poput filma „Tanka crvena linija“ Terensa Malika, nisu dobro prošli.

Film Ridlija Skota, „Pad crnog jastreba“ odlično je tehnički napravljen, ali je poruka grozna – na sceni je još jednom glorifikovanje tehnologije rata.

Film „Top gan“ (Tonija Skota) iz osamdesetih godina je film koji ima skarednu poruku –svi ti mladi, seksi piloti borbenih aviona poslati su da se bore u „trećem svetskom ratu” protiv Rusa. Tako se završava film. Ljudi poput Džerija Brakhajmera (poznati američki producent: „Top Gan“, „Pad crnog jastreba“) napravili su mnogo para, a propovedaju skarednost, rat, doktrinu „Amerika na prvom mestu“. To je sramno i ovi ljudi bi trebalo da budu pozvani na odgovornost za ono što rade.