Уметност је мир

Свака особа је јединствена, посебна, а опет иста као и сви остали. Наш видљиви, спољашњи изглед другачији је од свих осталих, наравно, и све је то добро и лепо, али у сваком човеку постоји нешто што припада само њему: оно што је он сам по себи. То нешто можемо назвати његовим духом или његовом душом. Или можемо одлучити да то уопште не означимо речима, већ да просто оставимо ствар на миру, забележио је Јун Фосе, норвешки драмски писац, прозаиста, песник, добитник Нобелове награде за књижевност за 2023. годину у поруци поводом обележавања Светског дана позоришта (27. март 2024) која ће бити прочитана у бројним театрима у свету. Преводилац је Драган Бабић.

Али, премда смо сви различити, ипак смо и слични. Људи из различитих делова света суштински су слични, без обзира на језик који говоре, на боју њихове коже или косе. Ово може да делује, бележи Фосе, као нека врста парадокса: да смо потпуно исти, а уједно апсолутно различити. Можда ми представљамо парадокс спајајући тело и душу: тако обухватамо и најприземније, опипљиво постојање, али и нешто што превазилази материјалне, земаљске границе. Уметност, добра уметност, успева да на свој предивни начин повеже нешто потпуно јединствено са универзалним. Омогућава нам да другачије – страно, могло би се рећи – разумемо као универзално. Тиме уметност руши границе између језика, географских региона и земаља. На тај начин спаја не само оно што је карактеристично за сваког од нас, већ и карактеристике група, сваке нације, на пример.

– Уметност не чини то изједначавајући наше разлике и чинећи нас све истима, већ, напротив, показујући нам нешто што је другачије од нас, необично или страно. Сва добра уметност садржи управо то: нешто страно, што не можемо у потпуности да разумемо, а у неку руку, ипак и разумемо. Она садржи, да тако кажемо, тајну. Нешто што нас фасцинира и гура преко наших граница, стварајући при томе изврсност коју сва уметност мора да садржи у себи, али и до које мора да нас доведе. Не знам бољи начин да се супротности споје. Овај приступ је потпуно обрнут од насилних сукоба које често виђамо у свету, а који се препуштају деструктивној тежњи да униште све што је страно, све што је јединствено и другачије, често користећи најнеморалније изуме које нам је технологија ставила на располагање – наводи Јун Фосе и додаје:

– У свету постоји тероризам. Постоји рат. Јер људи такође имају животињску страну, вођени инстинктом да виде неког другог, страног, као претњу свом сопственом постојању, уместо као фасцинирајућу мистерију. На овај начин, јединственост, разлике које сви можемо да видимо нестају, остављајући за собом колективну сличност у којој је све што је другачије претња коју треба истребити. Оно што се споља види као разлика, у, на пример, религији или политичкој идеологији, постаје нешто што треба победити и уништити.

Рат је борба против онога што лежи дубоко у свима нама: нечега јединственог. Али, то је такође и борба против уметности, против онога што лежи дубоко у свакој уметности.

Говорио сам овде, констатује аутор поруке поводом Светског дана позоришта, о уметности уопштено, не само о позоришној или драмској уметности, али то је зато што се, као што сам рекао, сва добра уметност, у суштини, врти око истог: узети потпуно посебне и јединствене ствари и учинити их универзалним. Спајајући посебно и универзално и изражавајући то у уметности: не елиминишући њену специфичност већ је наглашавајући, допушта да оно што је страно и непознато јасно засија. Рат и уметност су супротности, баш као што су рат и мир супротности: једноставно је. Уметност је мир.