Четврт века

У марту 2008, одмах након једностраног проглашења такозване независности Косова, почео сам да пишем ове белешке. План је био да сакупим своја сећања на последњу, како је тада изгледало, етапу „југословенске кризе” у једну књигу и да је објавим у Русији 2014. године – на 15. годишњицу НАТО агресије на Југославију. Међутим, догађаји су почели да се одвијају тако да је рад на књизи морао да се остави по страни. Ево још једног марта. На 20. годишњицу косовског погрома и 25. годишњицу напада на Југославију, свестан сам да још није дошло време за објављивање књиге. И како изгледа, мало је вероватно да ће доћи. Зато сам одлучио да са читаоцима „Политике” поделим своје најупечатљивије успомене, које ће у супротном, бојим се, заувек остати само моје.

Први авион НАТО-а оборили смо одмах после поноћи 25. марта 1999. То се догодило у дописничкој соби Шестог канала руске телевизије, у ТВ центру „Останкино” у Москви. Чим је експлодирао први „томахавк”, чим су прве бомбе пале на Југославију, постало је јасно да ће одобрење за наш одлазак у Београд (које је недељама одлагано) бити потписано исте ноћи. Одавно смо се спаковали за пут, остало је само да чекамо одлуку. Продуцент агенцијских вести вади из штампача свеже извештаје новинских агенција и не скривајући нервозу прави од њих папирне авионе. На ноћном „небу” простране дописничке собе, изнад празних столова и погашених рачунара, летели су те ноћи авиони са америчким петокракама на крилима, нацртаним обичном оловком. „Бомбардован је Даниловград у Црној Гори”, „наносе се удари по објектима војне, енергетске и саобраћајне инфраструктуре Савезне Републике Југославије” – штампач све време умножава број папирних авиона, и са сваким новим новинским извештајем све је реалнија веза између тих авиончића и правих борбених машина које с висина недостижних за противваздушну одбрану засипају огњем вољену Југославију. Одобрење за лет чекамо уз чашицу, да би нам било лакше... А оно никако да стигне...

Готово је немогуће погодити оловком папирни авион у лету, јер стално мења правац. Исто тако је немогуће ракетом, направљеном у давна времена, оборити најновији бомбардер, јуришни авион или ловац. Међутим, у том тренутку беспомоћног очајања наша идеја је била једноставна: ако успемо ми, успеће и они. А на њих, тамо, 2.500 километара одавде, падају праве бомбе! Ми смо успели...

А да су успели и они, то смо сазнали када смо 29. марта ујутру прешли мађарско-југословенску границу. Два кратко подшишана младића бандитског изгледа, у чији „мерцедес” су нас стрпали полицајци на изласку из Суботице, целим путем до Београда су нам причали о америчком „стелту” који је оборен те ноћи. Тако сам ја, падом „Невидљивог”, закорачио у нови живот.

У Србији сам први пут био тачно годину дана раније, у марту 1998. Тада сам био збуњен, ништа нисам схватао, све сам посматрао кроз призму некакве примитивне аналогије, нисам знао језик... Тада смо сниматељ и ја путовали на Косово. Нисмо имали ни познаника, ни контаката, нисмо знали коме да се обратимо за помоћ и савет. У центру Приштине, у предворју хотела „Гранд”, по ко зна који пут смо са скривеном завишћу посматрали како наше западне колеге ужурбано раде са својим многобројним продуцентима, монтажерима, преводиоцима и возачима у блиндираним џиповима. Тада нам приђе Митра Рељић. Мала растом, мршава, са наочарима, по изгледу би се рекло да јој је око педесет година, пружи ми руку и на изврсном руском језику упита може ли нам некако бити од користи. Тај стисак руке сам запамтио за цео живот. То је било моје познанство са Србијом. Тврдоглавост, необична одлучност, категоричност и чврстина која никада не попушта – то су биле њене особине. Али она је у исто време била толико кротка, да смо чак помишљали да је можда потајно замонашена. Све је то за мене тада постало и заувек остало лице моје Србије. Митра је била професор руског језика на Универзитету у Приштини. Од тог тренутка путовала је са нама чак и тамо где су одбијали да иду и најжешћи момци из полиције. Преклињали смо је да остане на полицијском контролном пункту, али она је излагала ризику и себе и нас, и скривала се на задњем седишту нашег старог „голфа” док смо се ми претварали да смо Американци пред наоружаним припадницима ОВК, када су нас зауставили на успону према манастиру Девич у Дреници.

Ниједном се нисмо споречкали, чак ни када бисмо од страха попили коју више у друштву полицајаца и на тренутак заборављали да је она ту, са нама. Био је довољан један њен поглед, зачуђен и неподношљиво упоран. За њу су Руси били, и до данас су, надам се, остали нешто што се никако не доводи у везу са било каквим недостојним, нечасним или ситничавим поступком... Хтели или не, морали смо да се понашамо у складу са том њеном представом. Споречкали смо се само једном, на растанку, када смо јој пред сам полазак у Београд понудили новац за дане које је провела са нама...

Гледамо стубове дима с друге стране реке, изнад села где су још пре три дана живели само Срби, и схватамо да они несрећници који су остали у Приштини немају много шансе да преживе… У марту 1999. бомбе НАТО-а нису падале на Милошевићев режим, нити на непромишљену и недоследну политику Београда у побуњеној покрајини, нити на земљу која се после десет година санкција гушила у ситном лоповлуку и крупном криминалу. Не, они су гађали моју Митру, њен Лик и њено Достојанство, њено Смирење и њену Љубав. Они су то радили и раније: 1941, 1944. и 1995, али ја тада то нисам знао.

Прва сирена за ваздушну опасност коју сам чуо у Београду била је знак да је моје детињство завршено. Тада сам имао 29 година и одрастао сам по други пут. Све што се око мене догађало није имало много везе са оним отвореним светом, са оном идејом коју смо ја и многи моји вршњаци осам година после рушења совјетске империје и даље све време носили у срцу. Визе, понижавајући редови пред конзулатима европских амбасада и све што нас је одвајало од света ми смо доживљавали као нашу унутрашњу неуређеност, као нешто што нас иритира, али што ће кад-тад морати да прође. После пада комунизма није више било непријатеља. Једноставно није смело да их буде! И ево сада ми, унуци бораца Другог светског рата, стојимо у ноћи под београдским небом, и не потреса нас толико сама сирена, колико чињеница да ми препознајемо тај звук!

*Директор Руског дома у Београду, новинар, ратни дописник, од 1998. до 2008. године специјални дописник руске телевизије на Балкану