Četvrt veka

U martu 2008, odmah nakon jednostranog proglašenja takozvane nezavisnosti Kosova, počeo sam da pišem ove beleške. Plan je bio da sakupim svoja sećanja na poslednju, kako je tada izgledalo, etapu „jugoslovenske krize” u jednu knjigu i da je objavim u Rusiji 2014. godine – na 15. godišnjicu NATO agresije na Jugoslaviju. Međutim, događaji su počeli da se odvijaju tako da je rad na knjizi morao da se ostavi po strani. Evo još jednog marta. Na 20. godišnjicu kosovskog pogroma i 25. godišnjicu napada na Jugoslaviju, svestan sam da još nije došlo vreme za objavljivanje knjige. I kako izgleda, malo je verovatno da će doći. Zato sam odlučio da sa čitaocima „Politike” podelim svoje najupečatljivije uspomene, koje će u suprotnom, bojim se, zauvek ostati samo moje.

Prvi avion NATO-a oborili smo odmah posle ponoći 25. marta 1999. To se dogodilo u dopisničkoj sobi Šestog kanala ruske televizije, u TV centru „Ostankino” u Moskvi. Čim je eksplodirao prvi „tomahavk”, čim su prve bombe pale na Jugoslaviju, postalo je jasno da će odobrenje za naš odlazak u Beograd (koje je nedeljama odlagano) biti potpisano iste noći. Odavno smo se spakovali za put, ostalo je samo da čekamo odluku. Producent agencijskih vesti vadi iz štampača sveže izveštaje novinskih agencija i ne skrivajući nervozu pravi od njih papirne avione. Na noćnom „nebu” prostrane dopisničke sobe, iznad praznih stolova i pogašenih računara, leteli su te noći avioni sa američkim petokrakama na krilima, nacrtanim običnom olovkom. „Bombardovan je Danilovgrad u Crnoj Gori”, „nanose se udari po objektima vojne, energetske i saobraćajne infrastrukture Savezne Republike Jugoslavije” – štampač sve vreme umnožava broj papirnih aviona, i sa svakim novim novinskim izveštajem sve je realnija veza između tih aviončića i pravih borbenih mašina koje s visina nedostižnih za protivvazdušnu odbranu zasipaju ognjem voljenu Jugoslaviju. Odobrenje za let čekamo uz čašicu, da bi nam bilo lakše... A ono nikako da stigne...

Gotovo je nemoguće pogoditi olovkom papirni avion u letu, jer stalno menja pravac. Isto tako je nemoguće raketom, napravljenom u davna vremena, oboriti najnoviji bombarder, jurišni avion ili lovac. Međutim, u tom trenutku bespomoćnog očajanja naša ideja je bila jednostavna: ako uspemo mi, uspeće i oni. A na njih, tamo, 2.500 kilometara odavde, padaju prave bombe! Mi smo uspeli...

A da su uspeli i oni, to smo saznali kada smo 29. marta ujutru prešli mađarsko-jugoslovensku granicu. Dva kratko podšišana mladića banditskog izgleda, u čiji „mercedes” su nas strpali policajci na izlasku iz Subotice, celim putem do Beograda su nam pričali o američkom „steltu” koji je oboren te noći. Tako sam ja, padom „Nevidljivog”, zakoračio u novi život.

U Srbiji sam prvi put bio tačno godinu dana ranije, u martu 1998. Tada sam bio zbunjen, ništa nisam shvatao, sve sam posmatrao kroz prizmu nekakve primitivne analogije, nisam znao jezik... Tada smo snimatelj i ja putovali na Kosovo. Nismo imali ni poznanika, ni kontakata, nismo znali kome da se obratimo za pomoć i savet. U centru Prištine, u predvorju hotela „Grand”, po ko zna koji put smo sa skrivenom zavišću posmatrali kako naše zapadne kolege užurbano rade sa svojim mnogobrojnim producentima, montažerima, prevodiocima i vozačima u blindiranim džipovima. Tada nam priđe Mitra Reljić. Mala rastom, mršava, sa naočarima, po izgledu bi se reklo da joj je oko pedeset godina, pruži mi ruku i na izvrsnom ruskom jeziku upita može li nam nekako biti od koristi. Taj stisak ruke sam zapamtio za ceo život. To je bilo moje poznanstvo sa Srbijom. Tvrdoglavost, neobična odlučnost, kategoričnost i čvrstina koja nikada ne popušta – to su bile njene osobine. Ali ona je u isto vreme bila toliko krotka, da smo čak pomišljali da je možda potajno zamonašena. Sve je to za mene tada postalo i zauvek ostalo lice moje Srbije. Mitra je bila profesor ruskog jezika na Univerzitetu u Prištini. Od tog trenutka putovala je sa nama čak i tamo gde su odbijali da idu i najžešći momci iz policije. Preklinjali smo je da ostane na policijskom kontrolnom punktu, ali ona je izlagala riziku i sebe i nas, i skrivala se na zadnjem sedištu našeg starog „golfa” dok smo se mi pretvarali da smo Amerikanci pred naoružanim pripadnicima OVK, kada su nas zaustavili na usponu prema manastiru Devič u Drenici.

Nijednom se nismo sporečkali, čak ni kada bismo od straha popili koju više u društvu policajaca i na trenutak zaboravljali da je ona tu, sa nama. Bio je dovoljan jedan njen pogled, začuđen i nepodnošljivo uporan. Za nju su Rusi bili, i do danas su, nadam se, ostali nešto što se nikako ne dovodi u vezu sa bilo kakvim nedostojnim, nečasnim ili sitničavim postupkom... Hteli ili ne, morali smo da se ponašamo u skladu sa tom njenom predstavom. Sporečkali smo se samo jednom, na rastanku, kada smo joj pred sam polazak u Beograd ponudili novac za dane koje je provela sa nama...

Gledamo stubove dima s druge strane reke, iznad sela gde su još pre tri dana živeli samo Srbi, i shvatamo da oni nesrećnici koji su ostali u Prištini nemaju mnogo šanse da prežive… U martu 1999. bombe NATO-a nisu padale na Miloševićev režim, niti na nepromišljenu i nedoslednu politiku Beograda u pobunjenoj pokrajini, niti na zemlju koja se posle deset godina sankcija gušila u sitnom lopovluku i krupnom kriminalu. Ne, oni su gađali moju Mitru, njen Lik i njeno Dostojanstvo, njeno Smirenje i njenu Ljubav. Oni su to radili i ranije: 1941, 1944. i 1995, ali ja tada to nisam znao.

Prva sirena za vazdušnu opasnost koju sam čuo u Beogradu bila je znak da je moje detinjstvo završeno. Tada sam imao 29 godina i odrastao sam po drugi put. Sve što se oko mene događalo nije imalo mnogo veze sa onim otvorenim svetom, sa onom idejom koju smo ja i mnogi moji vršnjaci osam godina posle rušenja sovjetske imperije i dalje sve vreme nosili u srcu. Vize, ponižavajući redovi pred konzulatima evropskih ambasada i sve što nas je odvajalo od sveta mi smo doživljavali kao našu unutrašnju neuređenost, kao nešto što nas iritira, ali što će kad-tad morati da prođe. Posle pada komunizma nije više bilo neprijatelja. Jednostavno nije smelo da ih bude! I evo sada mi, unuci boraca Drugog svetskog rata, stojimo u noći pod beogradskim nebom, i ne potresa nas toliko sama sirena, koliko činjenica da mi prepoznajemo taj zvuk!

*Direktor Ruskog doma u Beogradu, novinar, ratni dopisnik, od 1998. do 2008. godine specijalni dopisnik ruske televizije na Balkanu