Ко су кандидати за наследника

Ко ће бити 45. поглавар СПЦ незахвално је прогнозирати због начина избора патријарха, „апостолским жребом” између тројице кандидата који добију највише гласова. Тада епископ рашко-призренски, Павле je изабран као трећи кандидат за патријарха тек у деветом кругу гласања. Његови противкандидати су тада били епископ шумадијски Сава, који је добио 16 гласова, и епископ жички Стефан, који је добио 13 гласова.

Тог 1. децембра 1990. године после молитве у патријаршијској капели игуман манастира Троноша узео je коверте са именима ове тројице кандидата, промешао их и извукао једну, на којој је писало име Павле.

Исти поступак би требало да се понови и приликом избора новог поглавара СПЦ. Међу најозбиљнијим кандидатима су митрополит црногорско-приморски Амфилохије, али многи не умањују и шансе епископима нишком Иринеју и жичком Хризостому.

Из државе стижу неки незванични сигнали да би на патријаршијском трону волели да виде неког млађег, модернијег епископа који би имао више слуха за време у коме се Србија данас налази. Пошто епископ аустралијско-новозеландски Иринеј не испуњава формални услов (нема пет година архијерејске службе), као „миљеници” власти се спомињу епископ захумско-херцеговачки Григорије и епископ браничевски Игњатије.

Да ли ће приликом гласања прорадити такозвани „географски принцип”, како га назива верски аналитичар Живица Туцић, остаје да се види. Већина епископа у Сабору је родом из Босне и Херцеговине. Према неким тврдњама, већи део такозваног „босанског лобија у СПЦ” под великим је утицајем епископа зворничко-тузланског Василија (Качавенде). Коме ће они приликом избора поклонити своје гласове, тешко је рећи. Има оних који тврде да би ти епископи, уколико се не нагоде са митрополитом Амфилохијем да гласају за њега, поверење могли да дају митрополиту дабробосанском Николају или епископу бањалучком Јефрему.

У изборном процесу учествују сви епископи, али да је још увек питање да ли ће право гласа имати четири представника Охридске архиепископије. Према незваничним информацијама, врх СПЦ припрема промене у изборном систему, које су у надлежности Сабора којем председава патријарх. Према тим најавама, епископима Охридске архиепископије би могло бити онемогућено гласање за избор патријарха. Уколико се то догоди, онда ће новог патријарха бирати само 41 уместо 45 епископа. Да је таква промена изборног система неканонска говори и пример Руске православне цркве, где су на изборима за патријарха равноправно учествовали и епископи аутономне Украјинске цркве.

Како се незванично сазнаје, поједини кандидати користе и „предизборна обећања” како би придобили потенцијалне гласове. У таквој кампањи епископи који себе већ виде са белом панакамилавком на глави, другим епископима у замену за гласове обећавају нове, атрактивније епархије. Тако се спомиње подела Митрополије београдско-карловачке на три дела, али и деоба жичке па и нишке епархије.

-----------------------------------------------------------

Шест поглавара од 1920.

Од поновног успостављања Патријаршије 1920. године, Српска православна црква је имала шест патријараха. Патријарх Димитрије (Павловић) је поглавар СПЦ био 10 година, упокојио се 6. априла 1930. године и сахрањен по својој жељи у манастиру Раковица.

За другог патријарха обновљене Патријаршије изабран је 12. априла 1930. године Варнава (Росић). У његово време СПЦ се стварно ујединила, а донет је и Устав СПЦ. Умро је 23. јула 1937. године под још увек неразјашњеним околностима (прича се да је био отрован) и сахрањен је привремено у малој цркви Светог Саве у Београду.

Следећи, 41. поглавар СПЦ, патријарх Гаврило (Дожић) изабран је 21. фебруара 1938. године. Патријарх Гаврило је за време Другог светског рата прошао затворе у Сарајеву и Београду и одведен је заједно са Светим владиком Николајем у злогласни логор Дахау. Вратио се у земљу 1946. године. Патријарх Гаврило је изненада умро 7. маја 1950. године у Београду и сахрањен је у Саборној цркви између кнежева Милоша и Михаила Обреновића.

Наредни патријарх Викентије (Проданов) за поглавара српске цркве изабран је 1. јула 1950. На светосавском трону је провео осам година и упокојио се 5. јула 1958. године и сахрањен је у гробници митрополита Михаила у београдској Саборној цркви.

Четрдесет трећи патријарх Герман (Ђорић) на овај положај изабран је 13. септембра 1958. године. Управљао је српском црквом 31 годину. Након дуже болести, због пада и лома кука после прославе Видовдана 1989. године, умировљен је 1990. године, а упокојио се 27. августа 1991. и сахрањен по својој жељи у цркви Светог Марка у Београду.