Успон и пад југословенско-румунских односа у прошлом веку

Међународна научна конференција „Српско/југословенско – румунски односи и интеракција у 20. веку” одржана је од 21. до 22. марта у Институту за новију историју Србије у Београду. Током дводневног скупа однос две земље испричан је кроз однос две православне цркве, успостављање династичке везе венчањем краља Александра Првог и принцезе Марије, кћерке краља Фердинанда, резолуцију Информбироа која доноси погоршања односа до приступању Савету Европе.

Иако су односи Србије и Румуније у свим сферама били углавном веома блиски, историчар др Владимир Цветковић осврнуо се на период после јуна 1948, када се Румунија определила да у идеолошком сукобу подржи Стаљина против Јосипа Броза Тита. Тада, како је објаснио Цветковић, долази до наглог захлађења односа, па су током наредних неколико година готово све међудржавне везе покидане, а две суседне земље нашле су се готово на ивици отвореног сукоба.

Александру Ајоанеј са Румунске академије, на конференцији је подсетио да је Лондон помно пратио развој односа између две земље, будући да је током ратних и раних послератних година Уједињено Краљевство било, кроз обавештајне и дипломатске службе, веома активно и у Југославији и у Румунији.

Немања Митровић са Института за савремену историју, своје излагање посветио је процесу нормализације југословенско-румунских односа. Помирење није било ни брзо ни лако, каже Митровић. Румунија дуго није показивала иницијативу, а ни Југославији се није журило. Анализирајући румунски положај у оквиру блока Београд је сматрао да ће до нормализације доћи онога тренутка када Букурешт добије јасне смернице из Кремља. Најважнија је дошла током Титове посете СССР-у са потписивањем Московске декларације 20. јуна 1956. Након боравка у Москви, Југословенска делегација је допутовала у Букурешт, јер је сматрала да је Румунија идеално место за пропагирање спољнополитичких циљева и даљи развоју односа са источноевропским земљама. Румунско руководство је тада покушало да Титово присуство искористи за побољшање сопственог положаја, у земљи и иностранству. Иако је посета имала првенствено пропагандни карактер, она је оставила значајан траг на различите аспекте билатералне сарадње – на перцепцију Запада у погледу на даљи спољнополитички правац Југославије, док је код Румуна пробудила наду да ће и они једног дана кренути југословенским независним путем.