Рат је почео у 19.41

Агресија НАТО-а 24. марта 1999. године затекла ме је у канцеларији команданта Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране, у Команди РВ и ПВО у Земуну. Био је то дан тешког ишчекивања, али и велике динамике у Команди, сећа се генерал-пуковник у пензији Спасоје Смиљанић, ратни командант РВ и ПВО.

– Догађања у ваздушном простору су била скоро сигуран индикатор да се земља налази непосредно пред почетком оружане агресије. Око поднева почело је смањење цивилног ваздушног саобраћаја у коридорима изнад СР Југославије и повећање саобраћаја у коридорима изнад Мађарске, Румуније и Бугарске. Између 17 и 18 сати долази до постепеног смањења ваздушног саобраћаја и изнад ових земаља, да би око 18 сати саобраћај потпуно престао – објашњава генерал Смиљанић за „Политику”.

Празно небо изнад југоисточне Европе за лаика би било изненађење.

– Мени је било извесно да ускоро почиње агресија, на шта сам и упозорио групу за борбено командовање на привременом командном месту... Нешто пре 19 сати, на показивачу радарске слике у ваздушном простору, појавиле су се „плаве” тачкице. Себи сам рекао: „Е, генерале, ево их, кренули су!” Одмах потом ме је позвао начелник групе за борбено командовање пуковник Милош Гордић и обратио ми се речима: „Господине генерале, груписање за напад је почело.” Одговорио сам: „Видим” – каже генерал Смиљанић, који је и аутор књиге „Агресија НАТО – РВ и ПВО у одбрани отаџбине.

Одмах затим он је позвао команданта Корпуса ПВО генерала Бранислава Петровића и наредио му: „Све снаге планиране по плану приправности за почетак агресије преведите у приправност.”

– Око 19.55 позвао ме је поново пуковник Милош Гордић и саопштио: „Господине генерале, прве ракете су погодиле наше објекте.” Питао сам: „Шта је погођено?” Он је одговорио: „Имам информацију за чету Ваздушног осматрања, јављања и навођења Црни рт и Копаоник – реконструише Смиљанић те драматичне тренутке.

Убрзо су били доступни прецизни подаци. Прве крстареће ракете су тачно у 19.41 погодиле поменуте радарске станице за рано откривање лоциране на Црном рту код Бара, на Копаонику, али и код Качарева у близини Панчева.

– Први удар трајао је до 3.30 25. марта 1999. године по целој територији СРЈ, тежишно по снагама и објектима РВ и ПВО. Удар је извршен у два таласа, ешалонираним нападима авијације и крстарећих ракета. У првом таласу од 19.41 до 24 сата 24. марта ангажовано је око 150 борбених авиона и око 50 крстарећих ракета. До 3.30 25. марта извршено је дејство по још 31 објекту РВ и ПВО – објашњава генерал Смиљанић.

Између осталог, нападнуто је и шест мирнодопских положаја ракетних јединица ПВО (Младеновац, Јаково, Панчево, Батајница, Смедерево и Лађевци), које су јединице пре напада напустиле, а на напуштеним положајима оставиле лажне ватрене положаје. Упркос свему, у првом удару РВ и ПВО није имало погинулих припадника, један је рањен. Ниједна ракетна јединица ПВО није погођена, радарски систем ваздушног откривања и јављања је незнатно оштећен.

„Морал састава у вертикали успона и одушевљења због релативно малих ефеката дејства агресора”, записао је генерал Смиљанић.

То није била случајност – добро је процењен модел првог удара и правовремено су извршени оперативни развој покретних средстава, чиме су испод удара НАТО-а „извукли” главне снаге и преко 70 одсто материјалних резерви.

Ипак, било је и незадовољства због великих губитака авијације на земљи, посебно на Аеродрому „Батајница”. У складиштима у Сремчици и Јакову уништене су и ракете за систем „нева” које нису благовремено склоњене, због чега је покренуто питање одговорности надлежних старешина.

Први удар у ноћи између 24. и 25. марта 1999. године био је планиран и изведен да се разбије, ако не и уништи, противваздухопловна одбрана СРЈ. О томе у својој књизи пише и Весли Кларк, у то време командант савезничких снага НАТО-а у Европи: „Решио сам да прве ноћи нападнем знатан број циљева. Направили смо план напада за српску противваздухопловну одбрану, аеродроме и комуникације. То ће бити озбиљан напад који ће нас, осећао сам, глатко одвести до следеће етапе операције.”

Осећај га је преварио. Противваздухопловна одбрана Војске Југославије не да није била уништена првих дана, већ је до краја рата представљала опасност по авијацију НАТО-а наносећи им губитке као што је обарање „невидљивог” авиона Ф-117А и Ф-16. У тој неравноправној али храброј и одважној борби погинуло је 39, а рањено 110 припадника РВ и ПВО. Одлучност пилота и ракеташа дигла је морал целој нацији. Цела земља се на различите начине бранила од насртаја алијансе, на Косову и Метохији и граници са Албанијом су вођене тешке борбе са сепаратистичком ОВК, али у ужем смислу гледано само су припадници РВ и ПВО били ти који су се директно ухватили укоштац са смртоносном силом НАТО-а.