И дијаспора је била део покрета отпора

Нисмо ћутали. Борили смо се истину и залагали за матицу, каже у разговору за „Политику” председница Фонда дијаспора за матицу др Љиљана Вернер. Први ратни сукоб након Другог светског рата који се збио на тлу Европе наша саговорница је дочекала у Немачкој, где је, као и многи сународници, живела и радила.

„Док се протестовало у Београду, ми смо протестовали у Бечу, Амстердаму, Лондону, Берлину, Хановеру. Наш слоган је био ’Не дамо истину, не дамо слободу, нећемо дозволити никада да се НАТО агресија амнестира, да се браниоци отаџбине криминализују и осуђују’”, прича и додаје да су били инспирисани одбраном отаџбине, као и отпором који је пружао народ у матици. Били су у неверици зато што смо доживели трећу агресију у једном веку.

„Били смо разочарани не само ратним дејствима и страху да ће породица, познаници и земља сносити последице него и невероватним прихватањем наших колега, грађана, после толико година живота, да се једна европска земља, по трећи пут у једном веку, без мандата УН и без разлога, бомбардује”, каже наша саговорница. Објашњава да је било очигледно да се од Србије очекивало да се повинује перманентном политичком и економском диктату империјалних сила и прихвати даљу територијалну дезинтеграцију, окупацију и распродају.

Умрежили су се, како каже, са патриотским иницијативама, нарочито са онима у Немачкој, Холандији, Великој Британији, али са оним патриотским удружењима која су у духу витешке традиције нашег народа.

„Бранили смо истину и залагали се за правду. Зашто то кажем? Ми смо, као и матица, били изложени невероватном идеолошком рату. У тој изложености осећали смо се немоћни, као и у матици. Видели смо да се дехуманизују, делегитимишу легитимни представници законодавне извршне власти, чак и правосуђа, појединци, да су они који бране суверенитет своје земље проглашавани одједном за агресоре, злочинце. Били смо изложени колективном, културном понижењу. Одједном смо сви постали нецивилизовани, варвари, геноцидни и јако смо се сви лоше осећали”, истиче наша саговорница.

Било је страшно, каже, гледати и слушати сваке вечери у 20 часова, на главном немачком каналу, како спикерка говори да је управо полетело, у почетку, 320 авиона да би се на крају завршило са 1.200 авиона. „Истовремено, на радним местима је било изричито забрањено да се о агресији уопште прича. То је било време када је реч агресија била забрањена – употребљавали су се разни еуфемизми, као што је хуманитарна интервенција. На радном месту се захтевала неполитичност, а истовремено био је прекинут пријем емисија РТС-а, телефонски разговори су били онемогућени, јер се стално код позива јављало да због ситуације у Југославији не можете да добијете везу”, каже др Вернер.

У европској дијаспори, додаје, било је највише грађана који су отишли у оном највећем миграционом таласу крајем шездесетих година и почетком седамдесетих. „Отишли смо као грађани једне земље која је била поносна, суверена, призната у целом свету. Свуда смо се добро интегрисали, били смо признати у тим заједницама. Већ почетком деведесетих приметили смо да се нешто припрема. Ситуација се мењала у земљама пријема, а исто тако и наш статус”, наводи.

Др Љиљана Вернер живела је у Немачкој од 1973. до 2022. године, а од 1976. па све до одласка у пензију радила је и на Медицинском факултету у Хановеру. Подсећа да је у Немачкој 2000. представљена изложба „Злочини НАТО у Југославији”, коју сада публика има прилику да види у Дому војске у Београду.

„Захваљујући документима које смо добили из земље организовали смо је за кратко време. Била је приказивана широм целе Немачке, у Франкфурту, Берлину, Хамбургу, наишла је на невероватан пријем зато што је то била једна информациона платформа, да се пробије медијска блокада у Немачкој и да се сазна права истина о догађајима у нашој земљи. Организовали смо и први пут симпозијум о здравственим последицама, као последицама структуралног и војног насиља”, каже она.

Фонд дијаспора за матицу, према њеним речима, јесте хуманитарна организација која је основана непосредно након агресије на Србију, у августу 1999. „Чланови удружења почели су своје активности већ током агресије. Српска дијаспора била је одлучна да допринесе смањењу последица НАТО агресије. Хтели смо да пружимо подршку у решавању хуманитарних, социјалних и економских проблема у матици”, наводи и каже да је други фокус њиховог ангажовања јачање веза и сарадње између матице и расејања. Такође, акценат је и на очувању националног, културног и духовног идентитета српског народа и ширење истине о Србији и српском народу.

Средствима фонда изграђена су многа капитална дела инфраструктуре, као што су мостови, путеви, куће, болнице, школе, обданишта… Међу њима је Варaдинска дуга, а није изостала ни помоћ страдалим и избеглим сународницима на Косову и Метохији. А за санацију катастрофалних последица поплава које су задесиле Србију ова организација је донацијом од милион евра помогла да се обнове поплављени објекти.

„Наша организација је од почетка имала поверења у наше државне институције, јер је део стратегије тих нових ратова да се пољуљају сва поверења у институције где раде људи стручно, односно у Институт за јавно здравље „Батут”, Завод за статистику и друге. Доказали смо и да смо у отпору били заједно, јер једино тако можемо да дођемо до правих резултата и да дамо допринос за мир и боља времена”, закључује др Вернер.