Закон и тешки саобраћајни прекршаји

Недавно сам на телевизији гледао веома добру емисију, чија је тема била – возачи и жртве у саобраћају.

Давно ми један старији човек рече да нама не треба рат, јер је смртност у саобраћају слична оној у правом рату.

Закон којим је прописано одузимање возила због тежих прекршаја свакако је потребан, али га је тешко усагласити са савешћу возача. Службени извештај саобраћајне полиције мора бити тачан, чињенички доказан тако да неће добро плаћеним адвокатима дати могућност да га побију у корист свог брањеника – починиоца удеса. То значи да и правосудни систем мора бити прецизан и ефикасан, доношењем строгих мера против починиоца и то не само одузимања возила које ће му бити враћено после извесног времена. Многи имућни поседују више возила, па ће након одузимања једног возити друго и својом кривицом могу довести до нове несреће, а жртве не можемо вратити у живот. Кривични прекршај и жртва су чињенице и суд би требао по скраћеном поступку да против починилаца доноси законске мере које би имале утицаја и на њихову свест и даље понашање.

Разлога за несрећу на путу је више – од алкохола, разних опијата, употребе мобилних телефона, умора, немарних пешака...

А када су прекршај или кривично дело учињени суд би морао да одбаци утицај моћника, тата, родбине, службене легитимације, као и тираде адвоката одбране и да изриче праве и најстроже мере.

Ако бисмо учили из прошлости, а требало би, ево само два примера:

Постоји легенда о правди краља Соломона, када су му довели дете и две жене, од којих је свака тврдила да је дете њено. Краљ их саслуша и рече да онда дете уздуж пресеку на половине и да свака носи свој део. „Немојте, молим вас, нека га носи ова жена, не могу преживети да ми убију дете”, рече једна од њих. Друга је ћутала. Краљ додели дете првој жени знајући да права мајка не би поднела смрт детета.

Књаз Милош, који је био бистар и промућуран, а неписмен, имао је суфицит у извозу у Аустрију стоке, шљива, воћа и сл. Наредио је да сељаци покрче шуму, засаде воћњаке и да до првог плода не плаћају порез. Ако у томе не успеју, платиће казну и порез, али ће и бити „каштиговани” (претучени) за наук другима.

Према томе, сви учесници у саобраћају (изазивач удеса, полиција и судство) могли би да извуку поуке и из два наведена примера и из прошлих незгода које су изазвале губљење живота или инвалидитет учесника и да раде без утицаја са стране. Будуће случајеве (којих ће свакако бити), требало би брже и ефикасније решавати строжим мерама у циљу смањења броја жртава и спасавања живота.

Учени људи јесу у праву када кажу – памет у главу. Остаје нам да се надамо да ће применом овог закона бити смањен и број саобраћајних удеса с катастрофалним последицама. Свакако да се на овоме мора радити и у породицама, школама, установама, а морамо да радимо и на себи самима.

Јанко Мићић