Литијумски чвор

Француска је отпочела јавну дебату о рударењу литијума у оквиру пројекта ЕМИЛИ. Пројекат је замишљен као веома амбициозан, будући да треба да омогући производњу 34.000 тона литијум-хидроксида годишње. Ова количина литијум-хидроксида омогућиће довољно литијума за батерије за 700.000 електричних аутомобила годишње.

У складу са демократским традицијама и просветитељском културом, Французи су одлучили да спроведу слободну, јавну и рационалну дебату о стратешки важној теми – рударењу литијума, оправдано сматрајући да иста одређује будуће место ове државе у зеленој транзицији. Француски случај је супротност нашем разумевању проблематике ископавања литијума.

Ископавање литијума, уз питања демократије, Косова и слободе медије, синоним је за контроверзу. Наше друштвене и политичке контроверзе рађају и стално одржавају стање политичке, медијске и шире друштвене поларизације. Међусобно сукобљени ставови су категорички и искључиви, па толеранција једва да постоји и на папиру.

Значај, озбиљност и бројне непосредне, средњорочне, али далекосежне разумно предвидиве последице пројекта „Јадар”, захтевају да се читав пројекат сагледа у контексту свеобухватне анализе која узима у обзир његове предности, перспективе, изазове и ризике.

Предности које се у актуелном тренутку разумно могу приписати пројекту „Јадар” могу се сажети у следећу анализу.

Отварање рудника је директна страна инвестиција. Дакле, субвенције државе нису неопходне, као што је то случај са неким другим инвестицијама, осим са аспекта инфраструктурне подршке која је саставни део развојног процеса, како лозничког краја, тако и читаве земље Такође, отварање рудника у економском смислу је потврда да је Србија предвидив и поуздан партнер за стране инвестиције, што је важно имајући у виду да је највећи број инвестиција у нашу земљу страног порекла. Економска добит прорачуната у финансијском смислу, значајно превазилази економске потенцијале актуелних привредних активности у лозничком крају. Отварање рудника „Рио Тинта” подразумева и мноштво нових радних места различитих профила. Према релевантним проценама, за отварање рудника, „Рио Тинто” би уложио око 2,5 милијарди евра, док би око 300 милиона евра ишло у одговарајуће набавке нужне за рудник.

Укупан допринос од самог пројекта се креће око 700 милиона евра годишње или око један одсто БДП-а. Индиректни допринос би могао досећи три одсто, а везивање пројекта за контекст е-мобилности, могао би да генерише чак и до осам одсто већи БДП.

Будући да би „Рио Тинто” користио најсавременију рударску технологију за експлоатацију и прераду литијума и бората, Србија би у образовно-технолошком смислу била богатија за стицање и унапређење читавог низа знања и вештина из области рударства садашњих и будућих генерација.

Предвидива и мерива корист огледа се и у значајном приходу за државу и локалну самоуправу и лознички регион. Наиме, према неким анализама, претпоставка је да је порески приход на републичком и локалном нивоу, достигао би преко 184 милиона евра на годишњем нивоу, уколико се добије 58.000 тона литијума, уз берзанску цену овог метала око 15.600 долара, што је, упркос тржишним флуктуацијама достижна цифра. Локална самоуправа би добила око 25 милиона евра годишње од рудника, а компанија „Рио Тинто” би, како се најављује, поклонила финансијска средства за унапређење локалне заједнице, очување културне баштине, спонзорства спортских клубова, такмичења и заштиту биодиверзитета.

Истовремено, примена најсавременије технологије за ископавање и прераду литијума, не би довела у питање ни квалитет воде, ваздуха, ни могућност опстанка пољопривреде, а камоли оспорила могућност егзистенције људи у лозничком крају.

И најзад, Србија се суштински приближава ЕУ у области трговине критичним минералима и сировинама, што су кључни природни ресурси за е-мобилност и зелену транзицију. Ова могућност је отворена Писмом о намерама између Србије и ЕУ у области критичних сировина и метала, као Планом за раст западног Балкана.

Развојне могућности пројекта „Јадар” везују се за покретање привредног ланца у склопу савременог концепта зелене транзиције који се манифестује у развоју е-мобилности. Најпре, уследило би отварање словачке гигафабрике јонсколитијумских батерија „Инобат”, што је инвестиција од приближно две милијарде евра. Коришћење српског литијума омогућило би и производњу српске јонсколитијумске батерије, будући да у Србији постоји иновативна фабрика „Елевенес” у Суботици.

Развојне шансе које подстиче пројекат „Јадар” превасходно се везују за е-мобилност. Поред српске литијумске батерије и поред српске борне киселине, која би разбила турски монопол на пољу снабдевања ЕУ, с обзиром на то да ЕУ зависи 99 одсто у снабдевању боратима из Турске, несумњиво је могуће да Србија као земља са великим литијумским резервама, привуче једног великог инвеститора из области индустрије електричних аутомобила. Не треба сметнути с ума да „Стелантис” ове године намерава да представи електричну „панду” из Крагујевца тако да је извесно да би потенцијална фабрика у Србији вероватно куповала батерије у Србији насупрот демагошком ставу да је е-мобилност нешто од чега одустаје ЕУ.

Уз наведено, пројекат „Јадар” могао би да отвори перспективу отварања фабрика за преносне компјутерске уређаје који користе литијумскојонске батерије.

Подземни рудник литијума је на почетку привредног ланца који повезује различите индустријско-технолошке гране неопходне за зелену транзицију.

Највеће слабости рударења литијума су еколошка питања: питања заштите животне средине. Ова питања изразито истичу еколошки активисти и странке. Срж аргумената јесте да је рударење литијума екстремно опасно по воду, ваздух и биодиверзитет у лозничком крају. Упоредо за еколошким ризицима, својеврсни социјално-политички ризик представља и ендемска политичка и вредносна подељеност друштва о питању будућности пројекта „Јадар”.

У светлу ових оправданих забринутости, која се додуше често претварају у политички негативне кампање против рударства и ископавања литијума у Србији, треба нагласити да није могуће отворити рудник пре него што се усвоји студија о утицају рудника на животну средину, која треба да буде усклађена са позивно правним прописима Републике Србији и највишим европским стандардима о овом питању. Иако је опрез у погледу заштите животне средине оправдан, разумна скепса у односу на рударске компаније политички и социјално разумљива, а државни еколошки надзор неминовност, треба имати у виду да социјално одговорно рударство представља и циљ инвеститора, што због профита, начина пословања компаније, тако и њене репутације. Свакако, јавна расправа и одлуке надлежних државних институција и мишљења о еколошким импликацијама пројекта „Јадар” представљају правне претпоставке за отварање рудника.

Не треба занемарити и околност да би у случају трајне обуставе пројекта „Јадар” држава Србија готово извесно платила позамашну новчану накнаду компанији „Рио Тинто”. Одлазак инвеститора који је двадесет година у Србији, могао би потенцијално направити велику штету Србији у пословним круговима спремним за инвестиције. Истовремено, јасно је да би држава и друштво уместо актера и добитника у процесу зелене транзиције у региону и Европи, постали пасивни посматрачи зависни од сировина и производа који су укључени у неминовни процес зелене транзиције. Узимајући у обзир све наведено, рационална одлука о будућности овог пројекта мора да укључи трезвено сагледавање његових предности и ризика, слабости и развојних шанси од стране стручњака различитих профила.

Савремено друштво, укључујући и Србију, исувише је транспарентно да би се било који облик „прљаве технологије” и тзв. капиталистичке грамзивости, као и потенцијалне корупције, могао сакрити и дугорочно оправдати и одбранити, па и наш приступ теми треба да буде из другог угла.

Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa