Litijumski čvor

Francuska je otpočela javnu debatu o rudarenju litijuma u okviru projekta EMILI. Projekat je zamišljen kao veoma ambiciozan, budući da treba da omogući proizvodnju 34.000 tona litijum-hidroksida godišnje. Ova količina litijum-hidroksida omogućiće dovoljno litijuma za baterije za 700.000 električnih automobila godišnje.

U skladu sa demokratskim tradicijama i prosvetiteljskom kulturom, Francuzi su odlučili da sprovedu slobodnu, javnu i racionalnu debatu o strateški važnoj temi – rudarenju litijuma, opravdano smatrajući da ista određuje buduće mesto ove države u zelenoj tranziciji. Francuski slučaj je suprotnost našem razumevanju problematike iskopavanja litijuma.

Iskopavanje litijuma, uz pitanja demokratije, Kosova i slobode medije, sinonim je za kontroverzu. Naše društvene i političke kontroverze rađaju i stalno održavaju stanje političke, medijske i šire društvene polarizacije. Međusobno sukobljeni stavovi su kategorički i isključivi, pa tolerancija jedva da postoji i na papiru.

Značaj, ozbiljnost i brojne neposredne, srednjoročne, ali dalekosežne razumno predvidive posledice projekta „Jadar”, zahtevaju da se čitav projekat sagleda u kontekstu sveobuhvatne analize koja uzima u obzir njegove prednosti, perspektive, izazove i rizike.

Prednosti koje se u aktuelnom trenutku razumno mogu pripisati projektu „Jadar” mogu se sažeti u sledeću analizu.

Otvaranje rudnika je direktna strana investicija. Dakle, subvencije države nisu neophodne, kao što je to slučaj sa nekim drugim investicijama, osim sa aspekta infrastrukturne podrške koja je sastavni deo razvojnog procesa, kako lozničkog kraja, tako i čitave zemlje Takođe, otvaranje rudnika u ekonomskom smislu je potvrda da je Srbija predvidiv i pouzdan partner za strane investicije, što je važno imajući u vidu da je najveći broj investicija u našu zemlju stranog porekla. Ekonomska dobit proračunata u finansijskom smislu, značajno prevazilazi ekonomske potencijale aktuelnih privrednih aktivnosti u lozničkom kraju. Otvaranje rudnika „Rio Tinta” podrazumeva i mnoštvo novih radnih mesta različitih profila. Prema relevantnim procenama, za otvaranje rudnika, „Rio Tinto” bi uložio oko 2,5 milijardi evra, dok bi oko 300 miliona evra išlo u odgovarajuće nabavke nužne za rudnik.

Ukupan doprinos od samog projekta se kreće oko 700 miliona evra godišnje ili oko jedan odsto BDP-a. Indirektni doprinos bi mogao doseći tri odsto, a vezivanje projekta za kontekst e-mobilnosti, mogao bi da generiše čak i do osam odsto veći BDP.

Budući da bi „Rio Tinto” koristio najsavremeniju rudarsku tehnologiju za eksploataciju i preradu litijuma i borata, Srbija bi u obrazovno-tehnološkom smislu bila bogatija za sticanje i unapređenje čitavog niza znanja i veština iz oblasti rudarstva sadašnjih i budućih generacija.

Predvidiva i meriva korist ogleda se i u značajnom prihodu za državu i lokalnu samoupravu i loznički region. Naime, prema nekim analizama, pretpostavka je da je poreski prihod na republičkom i lokalnom nivou, dostigao bi preko 184 miliona evra na godišnjem nivou, ukoliko se dobije 58.000 tona litijuma, uz berzansku cenu ovog metala oko 15.600 dolara, što je, uprkos tržišnim fluktuacijama dostižna cifra. Lokalna samouprava bi dobila oko 25 miliona evra godišnje od rudnika, a kompanija „Rio Tinto” bi, kako se najavljuje, poklonila finansijska sredstva za unapređenje lokalne zajednice, očuvanje kulturne baštine, sponzorstva sportskih klubova, takmičenja i zaštitu biodiverziteta.

Istovremeno, primena najsavremenije tehnologije za iskopavanje i preradu litijuma, ne bi dovela u pitanje ni kvalitet vode, vazduha, ni mogućnost opstanka poljoprivrede, a kamoli osporila mogućnost egzistencije ljudi u lozničkom kraju.

I najzad, Srbija se suštinski približava EU u oblasti trgovine kritičnim mineralima i sirovinama, što su ključni prirodni resursi za e-mobilnost i zelenu tranziciju. Ova mogućnost je otvorena Pismom o namerama između Srbije i EU u oblasti kritičnih sirovina i metala, kao Planom za rast zapadnog Balkana.

Razvojne mogućnosti projekta „Jadar” vezuju se za pokretanje privrednog lanca u sklopu savremenog koncepta zelene tranzicije koji se manifestuje u razvoju e-mobilnosti. Najpre, usledilo bi otvaranje slovačke gigafabrike jonskolitijumskih baterija „Inobat”, što je investicija od približno dve milijarde evra. Korišćenje srpskog litijuma omogućilo bi i proizvodnju srpske jonskolitijumske baterije, budući da u Srbiji postoji inovativna fabrika „Elevenes” u Subotici.

Razvojne šanse koje podstiče projekat „Jadar” prevashodno se vezuju za e-mobilnost. Pored srpske litijumske baterije i pored srpske borne kiseline, koja bi razbila turski monopol na polju snabdevanja EU, s obzirom na to da EU zavisi 99 odsto u snabdevanju boratima iz Turske, nesumnjivo je moguće da Srbija kao zemlja sa velikim litijumskim rezervama, privuče jednog velikog investitora iz oblasti industrije električnih automobila. Ne treba smetnuti s uma da „Stelantis” ove godine namerava da predstavi električnu „pandu” iz Kragujevca tako da je izvesno da bi potencijalna fabrika u Srbiji verovatno kupovala baterije u Srbiji nasuprot demagoškom stavu da je e-mobilnost nešto od čega odustaje EU.

Uz navedeno, projekat „Jadar” mogao bi da otvori perspektivu otvaranja fabrika za prenosne kompjuterske uređaje koji koriste litijumskojonske baterije.

Podzemni rudnik litijuma je na početku privrednog lanca koji povezuje različite industrijsko-tehnološke grane neophodne za zelenu tranziciju.

Najveće slabosti rudarenja litijuma su ekološka pitanja: pitanja zaštite životne sredine. Ova pitanja izrazito ističu ekološki aktivisti i stranke. Srž argumenata jeste da je rudarenje litijuma ekstremno opasno po vodu, vazduh i biodiverzitet u lozničkom kraju. Uporedo za ekološkim rizicima, svojevrsni socijalno-politički rizik predstavlja i endemska politička i vrednosna podeljenost društva o pitanju budućnosti projekta „Jadar”.

U svetlu ovih opravdanih zabrinutosti, koja se doduše često pretvaraju u politički negativne kampanje protiv rudarstva i iskopavanja litijuma u Srbiji, treba naglasiti da nije moguće otvoriti rudnik pre nego što se usvoji studija o uticaju rudnika na životnu sredinu, koja treba da bude usklađena sa pozivno pravnim propisima Republike Srbiji i najvišim evropskim standardima o ovom pitanju. Iako je oprez u pogledu zaštite životne sredine opravdan, razumna skepsa u odnosu na rudarske kompanije politički i socijalno razumljiva, a državni ekološki nadzor neminovnost, treba imati u vidu da socijalno odgovorno rudarstvo predstavlja i cilj investitora, što zbog profita, načina poslovanja kompanije, tako i njene reputacije. Svakako, javna rasprava i odluke nadležnih državnih institucija i mišljenja o ekološkim implikacijama projekta „Jadar” predstavljaju pravne pretpostavke za otvaranje rudnika.

Ne treba zanemariti i okolnost da bi u slučaju trajne obustave projekta „Jadar” država Srbija gotovo izvesno platila pozamašnu novčanu naknadu kompaniji „Rio Tinto”. Odlazak investitora koji je dvadeset godina u Srbiji, mogao bi potencijalno napraviti veliku štetu Srbiji u poslovnim krugovima spremnim za investicije. Istovremeno, jasno je da bi država i društvo umesto aktera i dobitnika u procesu zelene tranzicije u regionu i Evropi, postali pasivni posmatrači zavisni od sirovina i proizvoda koji su uključeni u neminovni proces zelene tranzicije. Uzimajući u obzir sve navedeno, racionalna odluka o budućnosti ovog projekta mora da uključi trezveno sagledavanje njegovih prednosti i rizika, slabosti i razvojnih šansi od strane stručnjaka različitih profila.

Savremeno društvo, uključujući i Srbiju, isuviše je transparentno da bi se bilo koji oblik „prljave tehnologije” i tzv. kapitalističke gramzivosti, kao i potencijalne korupcije, mogao sakriti i dugoročno opravdati i odbraniti, pa i naš pristup temi treba da bude iz drugog ugla.

Politički analitičar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista