Чекајући Ноћ вештица

Недеља, 21. септембар 2008.

Пробудио ме је глас америчке мајке. Било је око седам сати. Морамо да пожуримо како бисмо стигли на време на мису. Удахнуо сам дубоко и рекао себи: „Хајде, није то тако тешко. Мораш и ти мало да излазиш у сусрет новој култури.” Иако је недеља, успео сам са себе да отресем осећај жртве, пристојно сам се обукао и изашао из своје собе.

„Добро јутро! Идемо ли?”

Американцима, на први поглед, вера није битна. Увек актуелна – потпуна слобода. Опседнутост 11. септембром не јењава. То сам осетио и на својој кожи. Већ неколико пута сам одговарао на питања типа: Једете ли ви прасе, тамо? А која је то вера? Је ли то близу Блиског истока? Јеси ли ти онда мормон?

Баш пре два дана, професорка енглеског испричала нам је једну анегдоту која се савршено уклапа у ову причу. У авиону је поред ње сео непознати, тамнопути господин. Након полетања, господин је из свог позамашног и сумњивог ручног пртљага извадио Куран и почео да га чита. Госпођа Емберхарт га је погледала и пребледела. Почела је збуњено да гледа око себе. Погледом је тражила EXIT. Тамнопути господин је са свог светог писма скренуо поглед на њу и упитао је: „Шта? Фрка?” Крај приче, на срећу, није био трагичан. Био је то почетак једног пријатељства.

Након мисе сам се задржао у цркви, да се упознам са свештеником. Добио сам чак и благослов. Америчка мајка, која све до сада није изгледала као религиозна особа, била је очигледно срећна због мог присуства. Видео сам и меморијални део цркве, којим се поносе, посвећен 11. септембру.

„Можемо да идемо и у православну цркву, ако желиш да се помолиш. Ја не волим да идем у друге цркве, али ћу са тобом ићи!”

„Наравно”, одговорио сам америчкој мајци, баш бих волео да видим православну цркву у Њу Мексику. Чињеницу да нисам религиозан сам прећутао. Иако нисам веровао да се заиста ради о православној цркви, на време сам извадио фото-апарат из џепа.

Да, то је стварно православна црква. Мала, оронула и закључана. Ништа од молитве.

Понедељак, 20. октобар 2008.

Рио Ранчо је мало место у Њу Мексику. Налази се на пола сата вожње од Албукеркија. Површински је већи од Београда, а има мање становника од Ужица. Сви живе у кућама и имају велика дворишта у која не излазе, у којима се само понекад могу видети деца, табле са рекламним порукама и украси, зависно од празника који долази.

Крај октобра се полако ближи. Тешке теме, судбоносни избори који куцају на врата и економска криза нису омели насмејане и задовољне (?) Американце, да се баве припремама за Ноћ вештица.

(/slika2)Упркос томе што се прошле седмице жалио да је изгубио седам хиљада долара током кризе у Волстриту, професор математике окитио је своју учионицу најразноврснијим украсима за Ноћ вештица. Сваког јутра све је више окићених кућа и бундева које се злоћудно смеше пролазницима. Сваког дана „Волмарт” је снабдевенији материјалом за кићење, маскама, бундевама. Продавнице у којима се продају маске, које иначе раде током целе године, тек сада почињу да личе на инфлаторну Србију, што им је, наравно, циљ. Редови као за брашно и шећер сваког дана су све дужи. Агонија ће се завршити након тридесет првог октобра. Тада ће у те продавнице свраћати само они, паметни, који су слушали доброћудну Опру Винфри и који су одлучили да дан после Ноћи вештица, на снижењу, купе све оно што је неко, дан пре, платио дупло више. Опра саветује да се купљени украси и маске чувају за следећу годину, када ће бити потпуно нови и нико неће имате такве.

У школи је управо почело друго тромесечје и након кратког распуста који се недавно завршио, све као да креће из почетка. Прошло је осам седмица од када сам дошао. Сунце и даље сија, кише скоро да нема, јутра су мало хладнија. Културне и све друге разлике које су ме првих седмица прогањале лагано престајем да примећујем. Зеленило, којег једва има, полако, али сигурно постаје жуто, као и све друго у овом делу Америке.