Позорје је простор за прву театарску лигу

На 69. Стеријином позорју ћемо видети седам представа у такмичарском програму и три у међународном програму „Кругови”,  управо је обелоданила Ана Тасић, позоришна критичарка „Политике”, у овом случају актуелна селекторка 69. Стеријиног позорја. Под слоганом „(Пост)апокалиптичне светлости позорница“ овогодишње фестивалско издање биће традиционално одржано од 26. маја до 3. јуна у Новом Саду.

Селекција поред осталог доноси три праизведбе оригиналне савремене српске драме што је, како каже Ана Тасић, врло добро јер је у последњим годинама на Позорју било ситуација да буде приказано мање од три њихове праизведбе, имајући у виду трендове ауторских пројеката и драматизација романа и других књижевних дела, или адаптација филмских сценарија.

– Свакако најважнији сегмент Позорја управо је афирмација савремене домаће драме, па је кључно да она буде присутна у најсјајнијем светлу.  Овогодишњи програм специфичан је по томе што све три праизведбе текстова Милана Марковића, Тање Шљивар и Виде Давидовић долазе из позоришта ван Србије, из театара у Крању и Птују – „Кишни дан у Гурличу”, у Вараждину – „Режим исцељења” и Бањалуци, у копродукцији са Стеријиним позорјем - „Мали ратови и кабине Заре” – каже за „Политику” Ана Тасић и додаје:

– Оне су у целини биле уметнички вредније од српских представа насталих према оригиналној савременој домаћој драми, и зато су оне ушле у програм, а не представе из Србије, којих и није било много, свега десетак. Ову чињеницу треба, пре свега, схватити као афирмацију српске драме ван граница Србије.

Којим смерницама сте се управљали приликом селекције?

Апсолутан приоритет у избору представа био је њихов уметнички квалитет, вредности драмских текстова, режије, глуме, сценографије, костима, музике, и заиста су сви остали параметри у одлучивању били подређени томе, географско порекло представа, продукцијски услови, евентуални фестивалски концепт... Жао ми је што вредности српске продукције од 20. марта 2023. до 20. марта 2024. године нису биле на вишем нивоу, тако да смо се нашли у ситуацији да све три праизведбе савремене драме долазе из позоришта ван Србије.

Како и зашто се искристалисао овогодишњи слоган Позорја: „(Пост)апокалиптичне светлости позорница“?

Овај слоган се  родио из тематских одредница савремених оригиналних текстова Тање Шљивар, Милана Марковића и Виде Давидовић, чији се актери очајнички, али непопустљиво пробијају кроз мрачне, апокалиптичне шуме савременог друштва, изудараног ратовима, пандемијама, мигрантским кризама, транзицијама, економским потешкоћама. У кошмарним околностима они не одустају од покушаја да превазиђу нагомилане кризе, ломове, страхове. А заправо све остале представе, у такмичарском и у међународном програму, комуницирају више или мање са овим слоганом: „Сирота Милева из Босне у нашој цивилизацији године 1878” Народног позоришта из Суботице, „Очеви и оци” Народног позоришта у Београду, „Било једном у Новом Саду” Новосадског позоришта, „Брод за лутке” Народног позоришта из Битоља, „Црвена вода” Народног позоришта из Сплита, „Моји тужни монструми” загребачког позоришта Гавела и „Љубичасто” Камерног театра 55 из Сарајева.

Какав је тематски распон изведених представа? Какво је огледало српске драме у региону, Европи?

Као што слоган сугерише, представе које су ушле у програм, па и оне које нису, у највећој мери су критички усмерене према нашем свету одређеном прекомерним изливима насиља, друштвено-политичким неправдама, негативном селекцијом, лажношћу, бахатошћу и незнањем који су протерали истину, скромност и мудрост на маргине друштвене сцене. А позориште као савест друштва, или његова хуманистичка пројекција, ову маргинализованост врлине враћа у центар, где јој је место. Што се тиче статуса наше драме ван Србије, може се рећи да је она у региону заиста процветала. Поред селектованих представа, у последњих годину дана било је продукција насталих према текстовима Виде Огњеновић и Душана Ковачевића у Црној Гори, Хрватској и Грчкој, у Мађарској и Шведској су рађене представе инспирисане делима и животом Данила Киша…

Колико сте представа одгледали између два фестивалска издања?

За овај фестивал сам уживо гледала око 70 представа, око 60 за такмичарски програм и десетак за „Кругове”. Продукција српских позоришта у последњих годину дана није нажалост била на највишем нивоу, генерално говорећи, што се види и по селекцији. Стеријино позорје је наш најзначајнији и најреферентнији позоришни фестивал, простор за прву театарску лигу, уметнички крем. Сматрам да његов програм треба да одржава висок, највиши ниво, колико је то могуће наравно, јер програм не може бити бољи од продукције, он је њен одраз, у одређеној мери субјективан одраз, али и даље одраз. Као селекторка веома сам срећна што је било заиста вредних представа ван Србије које су у битној мери ојачале квалитет предстојећег Позорја. Да их није било, искрено била бих у великом проблему. Заиста ми је жао што нема више представа из Србије, али, понављам, најважније је било постићи највиши могући уметнички квалитет програма фестивала. И у вези с тим, мислим да је јако битно чврсто се држати јасних професионалних критеријума, не падати под утицај личних и групних, неуметничких интереса, што се нажалост у нашој средини често дешава, а то је готово сигуран пут срозавања истинских квалитета.