Може ли се Србија помирити

У тачки у којој се укрштају жеља Демократске странке да остане на власти без обзира на цену и тежња Социјалистичке партије Србије да се после готово деценије на власт врати, добили смо „Декларацију о помирењу и заједничкој одговорности за остваривање визије Србије као демократске, економски и културно развијене и социјално праведне земље”. Бар по изјавама њених потписника, Бориса Тадића и Ивице Дачића, помирење странака које су се донедавно налазиле у стању непомирљивог сукоба требало би да стави тачку на време у којем се у Србији новија историја делила на време пре и после петог октобра.

Ко се и у чије име помирио?

Идеја о Декларацији о помирењу амбициозно је најављивана као пројекат националног помирења још у време преговора социјалиста и демократа о формирању владе, да би тромесечни „брак на пробу” показао да заједнички именитељ ове две странке (најпре подела министарских фотеља, а потом и места у управним одборима јавних предузећа) има превагу над оним што их је некада раздвајало. Док Александар Вучић сматра да је помирење демократа и социјалиста „жалосна лакрдија”, а у ДСС-у су уверени да је реч о „политичком маркетингу”, Гордана Поп Лазић из СРС-а оцењује да је Декларација „помирење оних који су се раздвојили на Осмој седници Централног комитета Савеза комуниста Србије”. За Чеду Јовановића помирење је „позоришна представа”, Вук Драшковић поручује да то „није добро за Србију”, док Велимир Илић тврди да је реч о чудном документу са којим се не би сложио ни покојни Зоран Ђинђић.
Изгледа да Илић греши, јер председник СПС-а данас тврди да су Милошевић и Ђинђић имали сличну идеју док су 1993. и 1994. године преговарали о формирању заједничке владе. „Свака странка која каже да не жели помирење са СПС-ом лаже”, тврди Ивица Дачић, сасвим оправдано поручујући критичарима Декларације да „ако већ учествују са нама у власти, а нисмо се помирили, онда то значи да је власт јача од свега”.

Шеф Европске социјалистичке партије и потпредседник посланичке групе ЕСП у Европском парламенту Ханес Свобода, са друге стране, сматра да СПС неће моћи да уђе у Социјалистичку интернационалу док не окаје грехе из прошлости. „Помирење је важно, али је исто тако важан поштен однос према прошлости и њено оцењивање”, рекао је Свобода.

У Србији као да влада амнезија коју прати и општа амнестија, па сама Декларација готово да не помиње прошлост демократа и социјалиста, нити се према њој ове странке политички одређују. Уместо тога, одлучили су се за помирење које не искључује „задржавање сопствених погледа на прошлост”.

Једном давно Конфучије је рекао: „Племенит је човек спреман на помирење, али се не понижава. Хуља се понижава, али није спремна на помирење”. Управо зато Србији данас тапшање по рамену демократа и социјалиста, као ни негдашње помирење четника и партизана које је остало мртво слово на папиру, не значи ништа. Потребна нам је истина. А до ње је дуг пут. Можда га најпластичније илуструју примери и искуства Шпаније, Италије, Аргентине, Чилеа и Руанде које смо изабрали за вас а који следе у Теми недеље.