Један камен за сваког „несталог”

Тек пре неки дан Хорхе Видела, вођа прљавог рата (1976-1983) против сопственог народа у коме је без трага, гроба или суђења, нестало 30.000 људи осумњичених за неистомишљеништво, пребачен је из удобног кућног притвора у прави затвор. А „Паксина 12” ,дневник левичарских интелектуалаца, и најзаслужнија што Аргентина није остала „земља без памћења”, јетко је описала долазак осамдесеттрогодишњег диктатора пред суд кад му је саопштена одлука да мора у „прави затвор”.

„Видела је дошао у суд Комодоро Пи у пратњи једног униформисаног затворског стражара, али му, …за разлику од ситних џепароша и пилићара, нису стављене лисице на руке. Дошао је у карираном сивом оделу са једном фасциклом под мишком…”

На власт је дошао војним пучем пре тридесет три године, када је отпочет државни тероризам. Пре 22 године, када се у Аргентину вратила демократија, осуђен је на доживотну казну због злочина над сопственим народом. Аргентина је тада постала првак борбе за људска права и прва земља која је домаћим правосуђем осудила главешине државе. Уследиле су, међутим, бројне војне побуне и компромиси са војском. Аргентини је претио повратак на „оловна времена владавине војничке чизме и декрета”. Низом закона релативизована су суђења за монструозне злочине почињене у време диктатуре. Многи су ослобођени позивања на кривичну одговорност по принципу „командне одговорности”, то јест о „обавезној послушности” према „налозима одозго”. То су били нижи функционери војног режима који су ослобођени судске истраге после војне побуне на Ускрс 1987, иако су неки од њих ушли у историјске анале као „извођачи најмонструознијих тортура у историји људског рода”.

Пре седамнаест година декретом о опроштају тадашњег председника Саула Менема казне су ослобођени сви, чак и главешине војне диктатуре. Али,пре десет година нови федерални судија, затворио је генерала Виделу због „крађе беба рођених у мучилиштима војне диктатуре”, да би га после 37 дана, на вишој судској инстанци из затвора вратили у кућни притвор. Код куће је уз ограничено кретање уживао десет година, да би га пре неки дан у осамдесет трећој години опет пребацили у прави војни затвор. Стицајем околности,то је исто оно место где је без икаквих суђења било, за време његове диктатуре,довођено на хиљаде младих људи. Ретко ко је из њега излазио жив, бивали су мучени до издисаја. Потом су, понекад још живи, бацани из авиона право на дно реке Ла Плате.

Још је монструознија била тактика војне хунте да сачекају рођење беба трудница осумњичених за левичарење. Одмах по порођају би их убијали, а децу су под лажним именима давали на усвајање војним породицама. Очеви су најчешће убијани неколико месеци пре самог порођаја. Рачуна се да је било око пет стотина таквих случајева. Од тога, захваљујући упорном раду „Мајки и бака са Пласе де Мајо”, деведесет петоро отете деце вратило се својим бакама, после судских процеса и генетских анализа. Остали, њих четири стотине, још живе у усвојеничким породицама.

(/slika2)Нација је од када су диктаторске хунте морале да оду, не због терора над сопственим народом, већ због изгубљеног рата на Малвинима, у сталној дебати како да изгради своју будућност: две најважније институције војска и црква огрезле су у злочинима, и велики део друштва који је „гледао своја посла” и није хтео ништа да зна о мучилиштима, несталима, отетим бебама…Једна од сталних парола је да Аргентина не сме да буде земља без памћења. Јошу првим годинама демократије група интелектуалаца окупљена око чувеног аргентинског писца Ернеста Сабата прикупила је сватада позната документао несталим лицима исабрала их у књигу „Нунка мас”, што значи „Никад више”. Али,да ли нација може да се помири са својом прошлошћу, док се не утврди шта се заправо десило са сваким од 30.000 несталих лица. И док сваког од починилаца тих злочина не стигне праведна казна. Или је довољно да главешине овог државног терора буду осуђене, док се за остале подређене војнике нижег ранга може као оправдање узети да су само професионално поступали извршавајући наређења. Шта ће бити са војском као институцијом ако се нижи војници осуде зато што су „професионално обављали свој посао”, питају се поборници заборава, док други резонују да се не може дозволити да убице и саучесници у терору остану у војним, полицијским или црквеним редовима.

(/slika3)Садашња председница Аргентине Кристина Киршнер отворила је недавно у згради Уједињених нација на њујоршком Ист Риверу изложбу о „Бакама са Пласе де Мајо”. Тридесет и неку годину пошто су се први пут са белим марамама окупиле на централном Мајском тргу испред председничке палате у Буенос Ајресу јошне знају где су гробови њихове нестале деце, али су се некима од њих вратили унуци рођени у мучилиштима војне хунте. Кристина Киршнер пружа им пуну моралну подршку, отворили су се и законски оквири за нова суђења. Испред суднице из које је Хорхе Видела најзад пребачен у прави затвор, једна бака са Пласе де Мајо, на питање „Паксине 12” шта би јошмоглода се уради, поручила је председници:

„Кристина Киршнер, коју поштујем, мора да тражи да јој војска каже где су наша деца. Као главнокомандујући војних снага, она има право иобавезу да то уради. Војска, почевши од Виделе, мора да каже код кога су наши унуци. Они то знају. Наша деца данас имају 30 или 32 године. Њихово је право да сазнају ко су им прави родитељи. Пре него што и последња од нас не умре.”

Недавно је на имању (14 хектара) некадашње војне академије у Буенос Ајресу, претвореном у меморијални парк, изграђен живи зид са 30.000 цигала. Само на 8.718 опека урезано је име жртве. Остали –21.000 воде се до даљњег као нестали – „десапаресидос”.

Дужност је државе да настави са истрагом, да прикупља податке и сведочанства, да настави са суђењима…све док и последња цигла не добије своје име, рекао је један од говорника…

Многи Аргентинци не дају, међутим,ни пет пара за овакве церемоније. Они сматрају да је све то само прошлост ида треба ићи даље, без освртања на тешка времена. За мајке и баке са Пласе де Мајо кажу да су „лудаче” ида им је циљ да стекну материјалну добит и привилегије. Многе од њих, међутим, одрекле су се државне одштете од 250.000 по изгубљеном детету. Једна је рекла: „Могла бих данас да будем милионерка јер ми је ’нестало’ четворо деце. Али, шта ће ми милиони кад не могу ни цвет да им однесем. Ако нису живи, онда бар даим гроб окитим”.

Време је лековито, кажу неки, јер људски живот није вечан. Али, сувише је рано говорити о помирењу. У међувремену, бар је слика Хорхеа Виделе скинута са зидова војних учионица. Њему је накнадно одузето право да се зове бившим председником Аргентине. Пребачен је тамо где је место сваком злочинцу. Без лисица на рукама. Јер то би могло да узнемири војне духове.