Трећа Шпанија

Специјално за „Политику”
Мадрид – Педесетак километара од Мадрида, на обронцима Гвадараме налази се Меморијални комплекс „Долина палих”, саграђен одлуком Франсиска Франка,„каудиља Шпаније по милости Божјој”, како би се „памтила славна епопеја нашег крсташког рата”. Комплекс припада бенедиктинском реду и има 1.300хектара. Са платоа од 30.000 квадрата, где лако може да стане стотинак хиљада људи, улази се у базилику, укопану у стени идугу 262 метра (дужа од цркве Св. Петра у Ватикану), у којој се свакодневно служи миса над цвећем окићеним гробовима оснивача Фаланге (шпанске фашистичке организације) Хосеа Антонија Прима де Ривере и фашистичког диктатора Франка. Гробове испред главног олтара наткрива купола висока 42 метра. Изнад свега се диже крст висок 140 метара, виши од Кеопсове пирамиде или Кипа слободе у Њујорку. У свим туристичким водичима, као и многим књигама и уџбеницима, „Долина палих” се представља као заједничка гробница изгинулих у грађанском рату без обзира на то на којој су страни били у њему, а као знак националног помирења и жеље да се тако нешто више никада не понови.

Али,истина о свему ипосебно данашња стварност демократске Шпаније не могу сасвим да се споје са овом тврдњом, јер чињенице показују нешто сасвим друго. Осим двојице поменутих, ту је покопано више хиљада франкистичких бораца и више стотина, а можда и хиљада републиканских затвореника, неки од оних 20.000робијаша који су своју казну служили на принудном раду на изградњи овог комплекса која је трајала 20 година и ту оставили своје кости. Заједничка гробница победника и побеђених, само је мит. Отуда су ретки републиканци и њихови потомци, и уопште људи са демократске левице који посећују овај комплекс. За њих је он не само симбол њиховог пораза већи знак неприличног сећања и одавања почасти човеку који Шпанији није донео много добра.

Сасвим је друга ствар с онима који су кренули уз официре који су извели државни удар и отпочели грађански рат. За њих је ово место које неизоставно треба посетити, и то и чине, појединачно или у организованим масовним екскурзијама. У томе су најупорнији припадници Фаланги; сваког 19. новембра увече, крећу пешице из Мадрида на марш одевени у фашистичке униформе и са венцима и букетима цвећа, да би у зору наредног дана, дана смрти каудиља, стигли у „Долину палих” и одали пошту „спасиоцу Шпаније и западне цивилизације од црвених хорди”. Под фашистичким заставама и у борбеном строју, ко их види како марширају без обзира на замор или временске неприлике, не може а да не осети неугодну стрепњу, ако не и страх, и да се не запита како је данас могуће овако нешто.

Но, ако је до данас био могућ овакав марш, ове године се неће одржати захваљујући закону о историјском памћењу, који је социјалистичка влада донела крајем прошле године. По том закону, „Долина палих” остаје меморијални центар, али је у њему забрањено свако политичко окупљање и истицање неуставних застава и симбола као што је то било у протекле три деценије од смрти Франка. Симболи тог времена биће уклоњени са фасада комплекса, али такође и остали знаци и споменици који подсећају на фашистичку диктатуру. То, међутим, неће бити лако, јер налог да се измене имена стотина и стотина улица и тргова који носе име или Франка или неког од његових официра и јединица, у рукама је надлежних општина, а ове нису увек у рукама социјалиста већи десне опозиције, која иако одбија да је наследник Франкове политике, такође одбија да се ишта мења из недавне шпанске прошлости. Када је пре две године влада издала наређење да се из самог центра Мадрида уклони споменик Франка на коњу, то је изазвало жестоке протесте деснице и њених најрадикалнијих чланова окупљенихоко удружења која негују успомену на своју победу, од којих је најпознатије Фондација „Франсиско Франко”.

Закон је изазвао полемике у обе „Шпаније”. Док по десници социјалисти „хоће да добију изгубљени рат”, деле Шпанију и отварају тек зарасле ране, дотле „црвена” Шпанија изражава незадовољство дометом тог закона, јер, осим дозволе и помоћи да се најзад отворе масовне гробнице стрељаних републиканаца, закон не дозвољава отварање судских процеса и утврђивање кривице за такође масовна прека суђења, после којих је више стотина хиљада републиканаца и осталих припадника демократских снага, деценијама трунуло по казаматима.

И поред тога што се донекле може говоритио „две Шпаније”,када се ради о грађанском рату, оне су одавно постале само академски појам. Данас је далеко најбројнија она „трећа Шпанија”, највиталнији и најважнији део нације са погледом на будућност, генерације рођене после свега које нити имају кривицу за трагичне догађаје из прошлости, нити су спремне не само да је носе већи да о томе уопште расправљају. Нити је право да им се на леђа товари оно за шта нису одговорне. Данашњи жив развој земље у свим правцима, исувише је велики изазов и привлачан подухват да би се губило време на замршене догађаје из историје. Не ради се о томе да се историја намерно заборавља, већје пре супротно; из њених тужних лекција се учи, па се земља гради на оним основама које ако потпуно не искључују понављање негативних случајева из историје, барем их чине изузетно тешким за понављање. Не да се међу младим светом или оним средње генерације повремено не поведе разговор о грађанском рату, али то је углавном поводом неке нове књиге или филма, који на документован начин говори о тим догађајима. И то је све, без обзира на то да ли у разговору учествују унуци фашиста или анархиста и комуниста. Следеће питање можда најбоље дефинише расположење данашњих Шпанаца када је грађански рат у питању;на шта мисли Шпанац који живи у сопственом трособном стану, са сталним запослењем и солидним примањима, са аутомобилом добре класе у гаражи – на неко егзотично летовање или на то ко је први запуцао трагичног лета 1936. године? Одговор не доноси много поена, јер га скоро свако зна.

Ово се, међутим, не може увек рећи и за политичку класу, која без обзира на идеологију, повремено потегне питање народног помирења. Иако се мењају партије које поведу овакве расправе, циљ им је увек исти; наношење удараца политичком противнику како би се добило што више гласача на изборима. Резултат овога је нечија краткотрајна приватна победа, али је увек сасвим сигуран општи и дугорочнији губитак енергије и времена. Енергије и времена тако неопходних и никада довољних да би се решили вечни проблеми сваке земље, као што су економске кризе, незапосленост, ширење демократских слобода, подизање нивоа здравствене и социјалне заштите, науке и образовања, и општег угледа земље у међународној заједници. Овако су творци шпанске транзиције вредновали приоритет циљева који су се у одлучујућим данима за демократски преображај земље налазили пред њима. Нису заборавили ни тему о националном помирењу, али су као политичари, решили само њен политички аспект законом о општој амнестији и увођењем вишепартијског система, што је до тада прогањанима дало пуно право на политички јавни рад. Онај историјски аспект, препустили су академијама за проучавање историје, где је оваквим темама право и најбоље место. Резултат оваквог њиховог става је познат; од земље заостале у сваком погледу за Европом, Шпанија је данас осма светска економска сила. 

Да би се народ међу собом мирио, треба прво међу собом да се свађа, да омраза и непомирљивост у мисли и поступку буду начело понашања према другоме, што већ одавно у Шпанији уопште није лако срести ни на индивидуалном, а камоли на колективном или националном плану.  

Ко су онда они који траже национално помирење и зашто? О томе за „Политику” говори Мигел Ереро и Родригес де Мињон, правник и данас члан Државног савета, а у годинама транзиције један од седморице писаца данашњег шпанског устава и лидер десне опозиције у тадашњем парламенту, верник католик и дугогодишњи блиски пријатељ са бившим комунистичким лидером Кариљом, са којим већ годинама учествује у радио емисији са темама из политичког живота Шпаније:

„Секташки приступ историји којим се негира, руши, чак и физички, фалсификује или покушава да се измисли, што је исто, намерава да наметне форму интеграције која искључује ону другу половину заједнице. Тако делују како они који траже историјско памћење, једном одређене догађаје хоће да прилагоде себи или чак да фалсификују, јер не схватају или не желе да схвате драматични глобални контекст у коме су се они догодили, а исто тако чине и они који негују реторику која дискфалификује противника, поткопава институције, искључује помирење и спречава грађанску слогу, која је по Цицерону, најчвршћи ослонац државе. Када се тако нешто догоди, ове позиције потхрањују једна другу, а политичка класа се неизбежно дели напола.”

Ако прихватимо овакво мишљење једног од лидера шпанске политичке транзиције, и то преведемо на извесне покушаје да у Србији дође до неког националног помирења, онда би пре тога било неопходно одредити глобални историјски контекст тог наводно још неразјашњеног сукоба. Али, ако је он наводно неразјашњен, контекст у коме се збио не оставља сумњу; нацистичка Немачка је изазвала Други светски рат, између осталих земаља је окупирала и Краљевину Југославију, што је довело до трагичних националних и међунационалних подела, као што то чини свака страна окупација да би себи олакшала посао и продужила своје трајање.