Позориште је емоција

Усред горких судбина људи са маргине, драмска списатељица Милена Марковић у најновијем комаду „Шума блиста” опипава лепоту. У Атељеу 212 ову драму која почиње једне вечери и завршава се следећег јутра, поставља словеначки редитељ Томи Јанежич. У представи постоји више паралелних прича, у средишту је судбина кафанске певачице коју тумачи Јасна Ђуричић која као да је предодређена да тумачи ликове Милене Марковић. „Шума блиста” је уједно прва премијера у новој сезони у Атељеу 212. Најављена је за 28. октобар. У представи играју и Борис Исаковић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Срђан Тимаров, Ненад Ћирић...

– Испада да сам у овој сезони задужена за необичне ликове Милене Марковић. Наша сарадња је почела на представи „Наход Симеон”, када сам упознала и Милену и Томија. У међувремену сам у Новом Саду имала премијеру њеног текста „Брод за лутке”. Драма „Шума блиста” бави се горким људским судбинама, светом од кога обично окрећемо главу. Не желимо да нам такви људи и слике из њиховог живота остају у памћењу, али и такве судбине постоје у сваком делу наше земље. То је дно нашег друштва где се ти сурови односи не разликују много од нашег света. Само су код људи који нису на маргини ствари лепше упаковане, али мислим да је та врста суровости иста, каже Јасна Ђуричић.

Потребно је, додаје наша саговорница, као што је увек случај са драмским ликовима Милене Марковић, да опет отварам сопствени мрак. Чини ми се да је најтеже натерати себе у мрак, али глума је ствар која се вежба. Увек је потребно довести причу у везу са собом. Сваку ролу коју тумачиш мораш да сместиш негде у себи, да би то уопште имало смисла, да би публика поверовала у то што радиш.

Јасна Ђуричић је завршила Академију уметности у Новом Саду, у класи професора Бранка Плеше. Стални члан Српског народног позоришта била је до 1990. године. Током богате каријере остварила је занимљиве позоришне улоге за које је добила бројна признања. Последњих година ради као самостални уметник, о чему прича:

– То је увек била моја жеља. Порасла сам у оној држави када су наши најбољи глумци били слободњаци. Добро се живело, логично је да тежите слободи, самосталности. То сам могла да урадим јер сам имала посла, иначе је врло ризично. Глума је моја унутарња потреба. Пут ми није био тако зацртан. Бавила сам се музиком и мислила да ће то бити мој избор. Никада нисам имала специјалне жеље, немам ни сада. Одиграла сам много различитих улога, и то је нешто што сам усвојила у школи, од професора Бранка Плеше: да не допустиш да те стављају у фахове, да те одреде, типизирају, да кажу она је само за комедију, драму... То сада преносим својим студентима.

Јасна Ђуричић је професор глуме на Академији уметности у Новом Саду. Живи на релацији Нови Сад–Београд. Свом послу је апсолутно посвећена, јер само тако, како каже, може да се постигне успех.

– Своје студенте саветујем да увек траже највише од себе, да буду стрпљиви, да знају да се ништа не дешава преко ноћи, да буду истрајни на свом путу јер је потребно много стрпљења да би радили овај посао, јер бараташ искључиво собом. Преносим им савете професора Плеше који нам је говорио: „Ти се не припремаш за једну улогу, ти се припремаш за маратонски посао, напорну трку, јер глумци играју и са 70, 80 година”. Глума ме испуњава апсолутно. То је мој живот. Мислим да је без тога тешко радити. Ево, Томи Јанежич најављује да се повлачи... И то је разумљиво. Томи је од људи који дубоко улази у ствар када то ради, а то кошта. Једноставно, потроши се човек, премори се, и сама осетим те моменте. Тада помислим да би требало да направим паузу. Ми баратамо сами са собом, мој инструмент је моје тело, моја душа. И виолиниста вежба пет сати па одложи виолину, а глума и даље живи са вама, и када радите, и док спавате. Када посао радите површно, онда није тако. То се и осети. Ви долазите у позориште да добијете емоцију. Није никаква мистификација бити глумац. Сваки посао захтева целог човека, закључује Јасна Ђуричић.